Оливера Лазаревић (рођ. око 1373 — умрла после 1444. године) била је најмлађа кћи кнеза Лазара Хребељановића и кнегиње Милице. У својој младости она је провела дванаест година (1390—1402) у харему османског султана Бајазита првог, као залог миру између породице Лазаревића и Османског царства, а једно време и у заробљеништву монголског емира Тамерлана, као заточеница несрећних околности након Ангорске битке 1402. године.

Кћи кнеза Лазара Оливера Лазаревић

Рођена је око 1373. као најмлађа ћерка кнеза Лазара и кнегиње Милице, чукунунуке Вукана Немањића. Имала је четири старије сестре Мару, Јелену, Драгану и Теодору и два брата Стефана и Вука.

Оливера је 1390. године дата за жену османском султану Бајазиту И (1389—1402). Наиме, после Косовске битке Србијом је, у име малољетног кнеза Стефана Лазаревића, владала кнегиња Милица. Она је овај тешки владарски и мајчински терет одлуке о вазалству Турцима и давању Оливере у харем подијелила са преживјелим племством и црквеном хијерархијом. Тако је коначну одлуку о слању Оливере у султанов харем донио Државни сабор, крајем 1389. године. Поред слања Оливере Бајазиту, Лазаревићи су се обавезали и на вазалне обавезе према Османлијама које су подразумевале плаћање годишњег данка и редовно извршавање војних обавеза.

Према предању, пут из родног Крушевца ка Дренопољу српски народ је Оливери посуо ружама. Међу стотинама жена у харему Оливера је постала једна од четири султанове законите жене — кадуне.

Своје „место у харему и султановом срцу“ она је често користила да помогне своме напаћеном народу и држави. За све вријеме боравка у харему Оливера је остала у православној вери.

После битке код Ангоре (Анкаре) 1402., гдје је татарски емир Тамерлан нанио тежак пораз Османлијама и заробио султана Бајазита, заробљеништва је допала и Оливера. Према османској традицији, Бајазит је 8. марта 1403. у татарском ропству на крају извршио самоубиство због срамоте која је била нанесена Оливери. Оливера је ослобођена из заточеништва током 1403. захваљујући посланству које је њен брат Стефан Лазаревић, сада већ деспот, послао Тамерлану.

Вратила се у Србију 1403. године и нешто касније се трајно настанила на двору свога брата деспота Стефана у тадашњој престоници Београду. Све до његове смрти, била му је „верни пратилац, друг и савјетник, подстрекач и тешитељ“. Често је путовала код сестре Јелене-Јеле Балшић- Косаче у Дубровник, Зету и Херцеговину. Нарочито је топло била примана у Дубровнику, јер је „Домина Деспина“ (како су је Дубровчани звали) била „часна госпођа од крви Светлога Деспота и од његовога Двора“.

Принцеза Оливера није се више удавала и није имала потомака. Посљедњи пут она се помиње у документима из 1443. године. Сматра се да је умрла послије 1444. године и не зна се гдје је сахрањена. „Жртву принцезе Оливере за спас народа и отаџбине после Косовске битке, српски народ је још за њеног живота веома високо цијенио. Она је сматрана жртвом библијског карактера, богоугодном и христоликом жртвом, прињетом из слободе, љубави и послушања према своме роду и отачаству“, наводи „РизницаСрпска“.