Злостављања, пљачке, убиства… То је опозиција чинила дојучерашњој власти крајем 19. вијека у Србији. Убијено је чак 140 напредњака. Било је 50 случајева рушења кућа и 70 паљевина имања напредњацима.

Српски радикали

Тиранска влада напредњака Милутина Гарашанина, која је преузела власт послије гушења Тимочке буне, и након српског пораза у рату са Бугарима, код Сливнице, одржала се на изборима изведеним „под ратним стањем“ – само пет дана послије његовог укидања, пала је у сукобу краља Милана и краљице Наталије.

Владајући пар помијешао је своје супружничке и политичке односе. Краљ је све више тежио аустрофилској политици, а краљица је вољела да изиграва српску националисткињу – тражећи све начине да у народу буде популарнија од мужа.

Гарашанин се нашао између ње и њега и – пропао.

Краљ Милан је повјерио Јовану Ристићу да заједно са радикалима формира нову владу, уз један услов – да му не намеће за министре људе који „долазе с робије“, односно оне који су били осуђени због Тимочке буне.

КРАЉ је инсистирао само на једном ресору – министру полиције, гдје је постављен либерал Радивоје Милојковић, а за све остале министре говорио је да му се смучи када им види физиономије.

Оно што нису успјели буком, радикали су успјели дворским сплеткама: први пут су ушли у владу, и добили тако важне ресоре финансија и војске.

Био је то велики тријумф опозиције! И радикали и либерали, послије толиких прогона, робија и опозиционих мука, најзад су осјетили да је власт – сласт. Београд је био преплављен „неким чудним људима“. То су били депутати опозиције из читаве Србије, који су долазили да честитају улазак опозиције у владу. Уживајући што се виде са „својим“ министрима, нехајно су говорили:

„Ето, свратио сам код министра на кафу и ракију!“

У читавој земљи експлодирало је опште народно весеље, које данима није престајало.

– Никад, ни о једном народном празнику, није се играло као поводом ове партијске побједе – каже Слободан Јовановић. Додајући како то више није личило на политичке манифестације него на „сватовске гозбе“.

У канцеларијама је стао сваки посао, а ни министри нису стизали да се баве својим ресорима, све од примања грдних делегација.

Весеље је било узело толиког маха, а нерад је тако зацарио, да је влада морала зауздати прославу – издато је саопштење да депутације више не долазе у Београд на честитање.

Али весеље се брзо изметнуло – у хајку на дотадашњу власт.

Најпедантнији хроничар Србије тог времена, Слободан Јовановић, у циничном тону о томе је писао:

– Либерално-радикалска весеља била су, у ствари, пијанке. И кад би се људи једном напили, њима није било доста да вичу новим министрима – живјели. Они су осећали потребу да избију још по неког напредњака – без тога њихово весеље није било потпуно!

Још министри нису ни сјели у фотеље, а прве ноћи кад је проглашена нова опозициона влада, весела руља дошла је пред Гарашанинову кућу. Звиждало се, викало, бучало, а онда је неко из гомиле „прешао линију мирних протеста“ па су „бука и бијес“ замењени каменицама које су полетјеле, а једна је разбила прозор.

Нарпредњачки каубој

Збачени премијер није био кукавица. Изјурио је на прозор, с пиштољем у руци. Испалио је пет метака на масу и, на срећу, према неким изворима убио, док неки наводе да је ранио само једног човека, и то лакше. Оно што је масу највише изнервирало, био је презир према гомили, толики да је Гарашанин изашао са цигаретом, коју није гасио – док је пуцао, држао је међу зубима!

Гарашанин је у Београду прошао јефтино, али у унутрашњости, његов режим терора био је тако омрзнут да напредњаци нису могли ијећи народну освету. Злостављања, пљачке, убиства, паљење имовине… то је дојучерашња опозиција чинила дојучерашњој власти.

Убијено 140 напредњака

Било је педесетак случајева рушења кућа напредњацима, и седамдесет паљевина имања.

Цифра убијених уопште није произвољна. Напредњачки лист „Видело“ објавио је провјерен, поименичан списак жртава, који ни нове власти нису могле да оспоре.

Највише линчовања напредњака било је по селима гдје су многи кметови завршили у јарку, испребијани насмрт кочевима, а причало се и о једном случају да је тијело неког напредњака било набијено на ражањ.

Народни гњев за све муке проживљене под напредњачком владом био је огроман. У алексиначком округу смислили су специјалну муку за оне који су годинама „јахали народ“ – сад ће народ на јаше њих! Узјахивали су напредњаке, и бичујући их као коње, тјерали их око села.

Линчовање се није, ипак, проширило на читаву Србију. Масовни прогони забиљежени су у пожаревачком, ћупријском, зајечарском и алексиначком округу, што се објашњавало и осветом за Тимочку буну, која је настала због одузимања оружа народу.

Набијани и на ражањ

Преко 700 напредњака је ухапшено, преко 500 на дугу робију је ухапшено, суђено на преком суду, а око 100 осуђено на смрт, док је остатак побјегао у Бугарску и Аустрију. Остало је забиљежена и прича о набијању напредњака на ражањ, у знак освете мјештана због терора власти у провинцији.

Линч опозиције 14. маја 1889.

Напредњачки режим сурово се осветио радикалима што су их 1883. смијенили с власти. Четири године су на власти били напредњаци Милутина Гарашанина, а онда су 1883. на њихово мјесто засјели либерали и радикали. Напредњачки режим владао је терором, па је и освета била жестока – убијено је чак 140 чланова странке кад је ова сишла са власти, а било је педесетак случајева рушења кућа напредњацима и 70 паљења имања. Освета је трајала годинама…

Напредњаци бјеже у подземље

Одбачени од круне, тучени од народа, напредњаци више нису видјели сврху свог постојања и 18. децембра 1896. партијске вође одлучиле су да се Напредна странка – распусти, пошто странка „више нема погодаба, потребних да свој политички задатак озбиљно врши“. У прогласу, који је потписао М. Гарашанин, напредњаци се позивају да, „независни од партијске обавезе“, остану вјерни Србији и Престолу. На политичкој позорници Србије, између многих „лијевих десница“ и „десних лијевица“ није се појавила ниједна класична конзервативна партија, као што је била напредњачка.

Затирање сјемена

Да би показали свијету да им радикали нису „сјеме затрли“, напредњаци су 14. маја 1889. године у Београду одржали главни збор странке. Скуп је почео у девет ујутру у башти Велике пиваре, здању на углу данашње Балканске и Гепратове улице, а присуствовало је око 2.000 људи. По завршетку скупа, учесници су се разишли, а у Великој пивари остао је Гарашанин са стотинак људи на ручку.

Тек што су сјели за столове у башти, засули су их камењем мангупи и просјаци, које су из Савамале довели радикали. Гарашанин и остали спас су потражили у згради Пиваре, а њихови прогониоци, умјесто да наставе за њима, засјели су за столове и појели им ручак. Тек послије тога, навалили су на зграду са моткама и каменицама!

Тада су пред кафану стигли и управитељ вароши са пандурима, а мало касније и сам министар унутрашњих дјела Коста Таушановић. Послије дужег убјеђивања, напредњаци су пристали да напусте зграду и преко Финансијског парка и данашњом Улицом кнеза Милоша крену ка Теразијама… „Напредњаци су ишли корак по корак, уз страховиту ларму гомиле, непрестано гађани каменицама, које су, према ријечима једног очевица, падале на њих као да их неко посипа житом.“ Жандармерија, која их је пратила, није се много трудила да их одбрани…

Радили и ножеви

На Теразијама је дошло до туче. Напредњаци су потезали бодеже и пиштоље. Вођу напредњака линча су својим тијелима спасли партијски другови, а сутрадан се са породицом склонио у касарну.

Београдска гостионица „Касина“ била је највеће склониште напредњака из унутрашњости. Оновремени новинари описују: „У једном тренутку руља је провалила врата ‚Касине‘, полупала сав намештај, јела и пила, а затим јуришала на спрат. Један наивни поп је одозго гледао ову хришћанску бруку, почео је да силази са спрата и грди разјарену масу. Онда један ципов довати попа, скочи му заврат, ухвати га за браду и почне на сиромаху јахати…“ Протест је окончан увече, а у службеном саопштењу радикалске власти стајало је да су нереди били спонтани покрет масе, који су „изазвали напредњаци својом непопуларношћу“.

Туча на Теразијама

Иако су напредњаци оптуживали власт да је подстицала линч, истина је – да га није спријечавала. Нови избори расписани су за 17. септембар исте, 1886. године.

Напредњачки лист „Видело“ објавио је проглас припадницима странке: „Чувајте главе своје, не идите на биралишта!“

Новим изборима руководио је министар унутрашњих дјела Радивоје Милојковић, и то по старим Чумићевим традицијама: у част избора прво је отпустио осам окружних и десет среских начелника и 30 полицијских писара.

Новопостављена либерална (тачније либералска) полиција радила је за своју странку, ипак, само у потаји и испод руке – плашила се да не расрди коалиционог партнера, радикале, са којим су везе почеле да попуштају.

– Од 146 посланика – на десет мјеста избори су били „покварени“ – а либерали су добили само 59 мјеста, наспрам 87 радикалских, наводе Новости.

Почело је цјенкање у коалицији. Коме ће краљ додијелити своје мандате – имао је по уставу право да именује трећину парламента. Развила се жива изборна математика – радикали су вукли на своју, а либерали на своју страну, а Ристић је, тежећи да очува коалицију, предлагао краљу да уравнотежи број посланика у парламенту на 99 према 99. Краљ је учинио по своме: 103 према 95. И то за краљу мрске радикале!

Либерали русофили

Откуд такав преокрет код Милана Обреновића?

Разлози су долазили – из Европе, као и свих година у двадесет првом вијеку, склоне мјешању у наше изборе. Либерали Јована Ристића процјењивани су за веће словенофиле и русофиле од радикала, па је аустроугарска утицала на Милана да их „мало поткрати“. Сматрајући да би, уколико дође до рата (због бугарског питања рат између Русије и Аустроугарске изгледао је неизбјежним), Ристићев кабинет „одвукао Србију на исток“.

Коалиција се, тако, распада, и краљ Милан даје мандат пуковнику Сави Грујићу да формира прву радикалну самосталну владу.

Јер, Србија је велика тајна!