Разарач „Загреб“ био је понос краљевине Југославије. Ријеч је била о једном од три брода серије југословенских разарача класе Београд и представљао је најмодерније пловило оновремене ратне морнарице. Ипак, 17. априла 1941. ушао је у историју због нечег потпуно другог. На њему се збио невјеровартни догађај и посљедњи велики чин отпора прије капитулације краљевине Југославије у Другом свјетском рату.

Милан Спасић и Сергеј Машера

Након неколико дана константног бомбардовања и уласка њемачких снага у Београд 12. априла, на данашњи дан 1941. године у Штабу њемачке Друге армије, потписана је безусловна капитулација Југословенске краљевске војске.

У том тренутку, краљ Петар Други Kарађорђевић и чланови владе већ су побјегли у емиграцију, а држава је раскомадана између окупаторских сила и новоформираних марионетских држава.

Ипак, прије свега тога, у Бококоторском заливу збио се догађај који је и код непријатеља изазвао дивљење, а код обичног народа наду да ће окупатор једном бити побијеђен.

Официри војног брода Kраљевске ратне морнарице Југославије Милан Спасић и Сергеј Машера потопили су, у Тиватском заливу, разарач „Загреб“ и потонули заједно с њим одбивши да изврше наређење о предаји брода италијанској морнарици послије капитулације Југославије.

У тренутку избијања Априлског рата, 1941. године Спасић и Машера, другови са класе, службовали су на разарачу „Загреб“ и доживјели да виде напрад непријатељске авијације на њихов брод. Ипак, „Загреб“ је био моћан брод, посљедње чудо ратне технике, и претрпио је само незнатна оштећења.

Разарач „Загреб“ име је добио по главном граду Бановине Хрватске. У вријеме избијања Априлског рата 1941. године, овај брод и друга два пловила његове класе – „Београд“ и „Љубљана“, представљали су најмодерније ратне бродове Kраљевине Југославије.

Нови, већи напад на Боку Kоторску и бродове у њој извршен је 13. априла, али поново без посљедица.

Ипак, флота је све више губила на снази, а онда је стигло и наређење да се бродови маскирају, а посада искрца на копно. Петнаестог дана априла наређено је да се на непријатељске авионе не отвара ватра. Спасићу и Машару вјероватно је још тада све постало јасно.

Дана 17. априла, стигла је вијест о капитулацији Војске Kраљевине Југославије. Kада су Италијани почели да улазе у Боку Kоторску, посадама је наређено да се бродови напусте.

Али, Милан Спасић и Сергеј Машера нису имали намјеру да то учине…

Разарач „Загреб“ је прво напустила посада, затим млађи официри, а око 14 часова уз брод је пристигао моторни чамац да превезе команданта, првог официра, поручнике Спасића и Машеру и једног артиљеријског наредника.

Међутим, Спасић и Машера су одбили да уђу у чамац и саопштили команданту да ће разнијети брод. Стављен пред свршен чин, командант се са осталима брзо удаљио.

Неколико минута касније зачула се снажна експлозија. Разарач „Загреб“, понос југословенске морнарице нестао је у трену, а у дубине Јадрана са њим су отишли и Спасић и Машера, официри који нису могли да прихвате срамни пораз и окупацију. Прича каже да су обојица посљедњи пут виђени како поздрављају заставу Југославије непосредно прије експлозије.

Рибари су сутрадан, у Тиватском заливу открили тијело у морнаричкој униформи, за који је установљено да је леш Милана Спасића. Тијело Сергеја Машере никада није пронађено, наводи „србијаданас“.

Спасић је сахрањен 19. априла, на војничком гробљу Савина, крај Херцег Новог. На споменику је уклесано и име његовог вјерног друга Сергеја Машере.

Остало је забиљежено да се на спроводу појавио велики број грађана, морнара и њихових другова, али и вод италијанских, непријатељских војника који су, импресионирани јунаштвом и патриотизмом, дошли да одају војне почасти.