01/09/2021
Према посљедњем попису становништа на територији АП Косово и Метохија који је спроведен почетком априла 2011. године, тамо је живело 1,7 милиона људи. Овај број углавном обухвата Албанце, пошто попис није спроведен у четири општине на сјеверу покрајине, а и највећи део Срба јужно од Ибра га је бојкотовао.
До те већине дошло је, наравно, само и искључиво терором, геноцидом и прогоном који су у посљедњих пет стотина година систематично спроводили Турци, док су овим предјелима владали, и Албанци муслиманске вјероисповести.
документ, који доказује не само да су Албанци релативно речено новопридошлице на ту земљу, већ уједно доводи и у питање илирску хипотезу о којој је више ријечи било у засебном тексту.
Наиме, отомански дефтер (односно општи катастарски порески попис) из 1455. године који је скупљен у земљи Бранковића (другим речима, отприлике исто што је данас територија Косова и Метохије) забиљежио је невјероватну ствар: ситуација тада је била обрнута у односу на данашњу, и то драстично.
Османлијски пописивач је забиљежио да на КиМ постоји 480 насеобина у којима живи 13.696 одраслих мушкараца, 12.985 кућа, и још 14.087 носиоца домаћинстава (пошто је постојало и 480 удовица). Неки одрасли мушкарци нису имали своје куће, па су тако забиљежени као сиромаси. Неке куће су дјељене на више домаћинстава.
Средином 15. вијека постојало је скоро 13.000 српских кућа у свих 480 села и вароши на Косову и Метохији. Поред наших, ту је било и 75 влашких домаћинстава у 34 села, 46 албанских у 23 села, 17 бугарских у 10 села, пет грчких у Лауши и Вучитрну, једно јеврејско у Вучитрну и једно хрватско.
Дакле, прије 500 година, постојало је на Косову само 46 албанских домаћинстава у 23 села (у просјеку две куће по селу, ниједно једино чисто албанско), док је српских било скоро 13.000 у свих 480 насеобина. Словима: тринаест хиљада у четири стотине и осамдесет мјеста наспрам четрдесет и шест у двадесет и три. И не само то него не постоји забељежен чак ни један једини топоним албанског поријекла (уосталом, и данас Албанци на КиМ углавном користе српске топониме, почев од имена самопрокламоване државе Косово које на албанском језику не значи ништа, односно, имена које је српског поријекла, па све до назива престонице – Приштине).
У 14.вијеку етничка структура је била још драматичнија; наиме, Дечанска хрисовуља из 1330. године садржи детаљан списак домаћинстава која су пописана у Метохији и данашњој сјеверној Албанији, на метоху манастира Високи Дечани, па тако знамо да су од 89 села само три била албанска, те да суод 2.166 земљорадничких газдинстава и 2.666 сточарских само 44 била албанска, другим ријечима 1,8 одсто.
Најпопуларнија мушка имена на КиМ 1455. године су била Радислав, Богдан, Радица, Степан и Никола, док су женска била Оливера, Радислава, Стојислава, Јелена, Станислава, Владислава и Влкосава (односно Вукосава, јер је “л” временом прешло у “у”; исто се десило и са именицом “влк” која је постала “вук”). Вијек раније, најпопуларнија мушка имена на истом тлу су била Рајко, Милош, Радослав, Богоје, Дорослав, Богдан, Прибоје и Милован.
Иначе, званични назив овог за нас важног османског документа је био „Дефтер за Вукову област”. Величине је 30 x 12 центиметара, увезан је у кожни повез и представља једну цјелину без икаквих интерполација. Обухвата 240 фолија, односно 480 страница. Писан је на бијелом папиру црним мастилом, и то веома лепим рукописом, наводи се у публикацији „Историја Срба“.
12/12/2024
09/12/2024
08/12/2024
06/12/2024