На једној књижевној трибини одржаној у Чачку 1972., Бранко Ћопић и Скендер Куленовић, двојица великих српских и југословенских писаца, водили су овај дијалог:

Бранко Ћопић и Скендер Куленовић

• Скендере, сјећаш ли се како смо нас двојица добила с врха задатак да напишемо што прије књигу о злочинима у Јасеновцу? Одмах чим је Јасеновац ослобођен.
• Сећам се, како не, Бранко. Радили смо и дан и ноћ.
• Завршисмо књигу нас двојица већ пред јесен и одмах је била одштампана. Је ли, Скендере.
• Да, Бранко. Али књигу озго одмах и забранише. Одозго, разуме се, ја је нисам тако рећи ни видио.
• Зар бих ја био Крајишник да се нисам домчао једног примерка. Сакрио сам једну књигу још онда у своме завичају. И сад је тамо – додао је Ћопић.

Прије готово пуних пола вијека – Куленовић и Ћопић, двојица великих (и) партизанских писаца, већ првих поратних мјесеци, на сопственој кожи су осјетили пресију једне стратегије која ће доцније бити означена као „завјера ћутања“ о геноциду над Србима, Јеврејима и Ромима у усташкој Независној Држави Хрватској, сателиту нацистичке Немачке и фашистичке Италије.

О забрани поменуте књиге, осим наведеног исказа њених аутора – Куленовића и Ћопића – немамо нажалост никаквих других, документованих потврда. Из тога разлога, управо сачувани документи у које смо имали увид, омогућују нам да укажемо на недвосмислено прву забрану књиге о Јасеновцу, аутора Ђорђа Милише, рођеног у Дрнишу, предратног новинара, који је своја сјећања под насловом „У мучилишту – паклу Јасеновац“, у сопственом издању, објавио у Загребу крајем 1945. године.

Послије само мјесец-два Милишина књига је забрањена на протест секретара папског посланства при хрватском епископату Ђузепеа Масучија, што је потврдило ријечи Бертранда Расела да је „Ватикан, послије рата, организовао завјеру ћутања о геноциду против Срба у Другом свјетском рату“.

Слични разлози диктирали су и да послије Првог свјетског рата фактички буде забрањена „Црна књига – Патње Срба Босне и Херцеговине за вријеме Свјетског рата“ Владимира Ћоровића, у којој је аутор изнио свједочанства о страдању Срба у Босни и Херцеговини и по логорима у Аустроугарској. Убрзо пошто је објављена, књига је нестала из књижарских излога, њен траг је заметнут, па не чуди да није помињана чак ни у стручној литератури насталој до 1941. године.

Препознавали су се у судбини Ћоровићеве књиге не само прсти дневне политике, него и одјеци снажног клерикализма запаћеног у јужнословенским земљама Хабзбуршке монархије, у Словенији, Хрватској и Босни и Херцеговини прије Великог рата. Према архивским изворима који се чувају у Бечу и Риму, оба ова центра су остваривање сопствених интереса и интереса Ватикана на јужнословенском простору обезбијеђивали и преко широко развијене мреже поткупљених новинара и гласила, тако да је и у Србији прије 1914. чак 40 одсто штампе било под њиховом контролом.

Снажан талас забрана на линији југословенско-ватиканских односа поготово ће доћи до изражаја у вријеме Конкордатске кризе 1936/1937, када су забрањиване и уништаване књиге које критикују конкордат, свакако и под утицајем папских пропагандиста и агената.

Крајем децембра 1936. забрањена је брошура „Примједбе и приговори на пројект Конкордата“, за коју је истрага утврдила да је њен аутор владика Платон (Јовановић), тада епископ охридско-битољски, доцније бањалучки. Подсјећамо да су послије оснивања НДХ усташе већ 5. маја 1941. ухапсиле и убиле владику Платона, а његово искасапљено тијело је пронађено послије двије недјеље, 21. маја, у ријеци Врбањи, у селу Кумсале. У Српској православној цркви је канонизован.

Забрањен је и часопис „Бранич“, број 12 за 1936. годину, због објављивања реферата др Ивана Рибара, угледног хрватског и југословенског политичара и адвоката, који је одмах потом екскомунициран из Римокатоличке цркве.

Цензурисан је и говор патријарха Варнаве, који је одржао у Саборној цркви у Београду, уочи православне Нове године (12. јануара 1937), када је критиковао конкордат и политичке факторе који се залажу за тим приједлогом дефинисан споразум с Ватиканом.

Забрањена је брошура „Пред конкордатом“ др Михаила Илића, професора Правног факултета у Београду. Слиједиле су забране брошура Марка П. Цемовића „Конкордат између Свете столице и Ватикана“ и „Опет о конкордату“.

Тек што је изашла испод штампарске пресе, у Загребу је забрањена књига Симе Симића „Југославија и Ватикан“ 15. јула 1937. године. Влада Милана Стојадиновића била је неумољива према сваком гласу који је говорио против потписивања конкордата с Ватиканом.

Нарочити куриозитет у историји забрана књига које свједоче о геноциду ишчитава се у судбини монографије „Београд“, коју је поводом стогодишњице београдске општине објавио Балкански институт, руковођен идејом да монографијом буде обухваћена историја југословенске престонице од најстаријег доба до 1939. године. Књига је штампана на српскохрватском, француском, њемачком и енглеском језику, а текстове 42 угледна аутора уобличили су за штампу Сима Пандуровић, знаменити српски пјесник, Боривоје Гавриловић, новинар, и Ратко Парежанин, директор Балканског института.

Монографија „Београд“ чим је одштампана у прољеће 1940, послије само неколико дана, свечано је представљена јавности. О ономе што се догодило свједочи новинар и писац Војин Пуљевић, присутан том догађају:

„Ова књига представља једну чудну ријеткост.

Издање је Београдске општине несрећне 1940. године. На једној свечаности у општини био је присутан и њемачки посланик (Фон Херен – прим. аутора) у Београду. Ова књига тад је тек била одштампана.

Предсједник општине Ђуричић је поклонио у знак пажње један од првих примјерака њемачком посланику, који је одмах узео да разгледа и кад је нашао на стр. 235-237 и видио да је овјековјечено вјешање Срба од стране културних Нијемаца – наљутио се и тражио да се то издање поништи.

То је и учињено“, сведочи Војин Пуљевић.

Тако пред сам рат, а онда, послије окончања рата 1945/1946, забрана књига Ђорђа Милише, Бранка Ћопића и Скендера Куленовића, зато што су у њима изнијета свједочанства о свој бестијалности концентрационог логора Јасеновац и усташким злочинима.

Стицајем одређених историјских разлога, књиге о геноциду над Србима у Великом рату, над Србима, Јеврејима и Ромима у НДХ у Другом свјетском рату, прве су биле на нишану клерикалаца, власти и дневне политике и у Краљевини Југославији, и у социјалистичкој Југославији, наводе Новости став Слободана Кљакића

У првој Југославији постојала је званична установа цензуре, за разлику од времена друге Југославије, када је кључну цензорску улогу имао Агитпроп, Агитационо-пропагандно одјељење ЦК КПЈ, о чијем су дјеловању, у основним контурама, читаоци обавјештени у претходном „Историјском додатку“ посвећеном забрани и цензури, поготово на пољу културе и науке.

У том више него занимљивом каталогу примјене репресивних мјера у овим доменима послије 1945., као што се види и из данашњег „Историјсог додатка“, пред истраживачима и даље стоје многи изазови и многа отворена питања.

Једно од њих се тиче архива јавних тужилаштава на различитим нивоима, која су имала много посла и оцјењивала подобност и неподобност умјетничких и научних дјела, отварала истраге и судски пут да та дјела не угледају свјетлост дана.