Прослављени режисер Емир Кустурица сматра да је идејом контроле и уцјеловљења свијет „под фирмом морала изгубио морал“, а да је српски народ, стојећи на мјесту између двије цивилизације, задужен да своју светосавску идеју очува као једину егзистенцијалну онтолошку линију.

Прослављени режисер Емир Кустурица

Он је за „Спутњик“ рекао да је велико питање у којој мјери данас западно хришћанство опстаје и примјећује да је то у Европи све мање.

„Свијет је изгубио морал због тога што је индивидуални морал доведен у питање. Чак је и системско рјешење идеје родне равноправности заправо један од тих механизама. Други је `блек лајвс метер` зато што умјесто да се профилише социјалност те двије расе, оне се упућују једна против друге“, наводи Кустурица.

Говорећи о томе да је на Западу индивидуализам стигао до слијепе улице, Кустурица каже да је данас тешко доћи до дубоких истина, оних које могу бити примијењене у обичном животу.

„Тешко је то зато што је број изазова огроман, што дјеца одрастају уз порнографију, што њихова имитација тог фиктивног свијета постаје њихово искуство, а не директно искуство. Можда овог директног искуства више и не може да буде с обзиром да је планета накрцана камерама на које су људи пристали“, наводи Кустурица.

О јунаку своје нове, још необјављене књиге „Ја сам крив“ Кустурица открива да представља синтезу кнеза Мишкина и Раскољникова.

„Често сам сретао људе у нашем окружењу који говоре `нека, ја сам крив`. Из тога је проистекла идеја да један мишкиновски тип, мобилисан као избјеглица из Книнске крајине послије `Олује`, живи у Београду, животари и заљубљује се у дјевојку која постаје проститутка у Паризу, јер отац не може да врати дугове. Он се у ту судбину умијеша тако што изврши огроман злочин…“, открива Кустурица.

Он наводи да је други јунак романа, савремена верзија Порфирија Петровича из романа „Злочин и казна“ – човјек чији је прадједа заглавио на Авали као руски добровољац.

Како истиче, тим руским добровољцима, при одласку из домовине, мајке у џеп шињела спустиле по један орах. И пошто су поубијани, на том брежуљку је израсла мала орахова шума.

„Он јесте одличан полицајац, али жели да види Србију. У српском младићу оптуженом за злочин он препознаје неког за кога зна да је убица. Али, он такође зна и оно што је чињеница у савременом свијету да закони санкционишу све што је забрањено, и пита се шта је са оним што није забрањено. У тој сфери незабрањеног, у сфери великог државног насиља и убијања које се одвија на свим дијеловима планете, тај човјек се пита да ли оптужени младић заслужује да буде кажњен или је већ довољно кажњен својом природом и тврдњом да јесте крив“, открива Кустурица дио приче свог посљедњег романа.

Расплет ове приче ће, како каже, дјелимично бити срећан, али ће највећим дијелом подсјећати на завршне чинове кнеза Мишкина који у истој соби са мртвом Настасјом Филиповном и човјеком који је убио проведе ноћ.

„Мој савремени Порфирије Петрович који жели да дође у Београд и види ту орахову шуму, одлучи да спакује нашег јунака у мртвачки сандук заједно са убијеним оцем дјевојке и тако са мртвим човјеком путује аутобусом до Београда“, наводи Кустурица.