Члан Независне међународне комисије за истраживање страдања свих народа у сребреничкој регији у периоду од 1992. до 1995. године Валтер Маношек рекао је да западни медији за сада жмуре на извјештај комисије и игноришу тај документ, истичући да је тешко супротставити се наративима који се његују 25 година.

Члан Независне међународне комисије Валтер Маношек

Маношек, који је професор на Факултету политичких наука у Бечу и стручњак за Холокауст и злочине нациста, оцијенио је да је наратив о 8.000 убијених цивила у Сребреници „највећи пропагандни успјех од 1945. године у Европи“, јер је за 25 година, колико се одржава, „остао потпуно нетакнут“.

„Међутим, сада смо у времену у којем наш извјештај барем мора да се прими к знању“, рекао је Маношек током онлајн дискусије „Сребреница: Ратни злочин? Геноцид?“.

Он је оцијенио да се извјештај у западним медијима радије посматра као опскуран, а доказ за то је, како каже, и недавни прилог њемачко-француске телевизије АРТЕ, током којег је приказан интервју са њим, женом која је социолог бошњачке националности и представницом „Мајки Сребренице“.

„Наравно да се све што каже представница `Мајки Сребренице` узима за истину. Она је, рецимо, поменула свог брата који је са 18 година страдао 1995. године у Сребреници као цивил. Моје колеге су истражиле о коме се ради. Ради се о Абдулу Салиховићу, а на основу података из министарства ветерана Федерације БиХ је утврђено да је он у јулу 1995. већ више од 370 дана био у /такозваној/ Армији БиХ“, навео је Маношек.

Указујући да је ријеч о војнику, а не о цивилу како је представљено, члан Комисије за Сребреницу истиче да западни новинари то не питају и не истражују, нити имају могућности, јер немају приступ информацијама, преноси „Спутњик“.

„Међутим, све што долази са бошњачке стране се узима за аутентично, што баш и није тако. И то је оно што отежава и однос и рад са медијима“, указао је Маношек.

Говорећи о извјештају Комисије за Сребреницу, он је истакао да њега и колеге нису занимале политичке полемике, већ истраживања догађаја у периоду од 1992. до 1995. на основу чињеница.

„Главни резултат нашег истраживања јесте да је у јулу 1995. године Војска Републике Српске починила тешке ратне злочини, посебно над ратним заробљеницима, али да се није догодио геноцид у смислу намјере да се дио или читаво муслиманско становништво ликвидира“, објаснио је Маношек.

Он је указао да је друга главна тачка извјештаја, о којој се не прича 25 година, чињеница да је међу убијеним Бошњацима који су покушали да побјегну из Сребренице био незнатан број цивила, док су остали били војници.

„То, како је утврдио и Међународни суд у Хагу, показује да се радило о војним сукобима са тешким губицима за /такозвану/ Армију БиХ. Ријеч је о дијелу 28. дивизије коју је дуго предводио Насер Орић, а који у јулу 1995. године није био у Сребреници. Дакле, ради се о ратним злочинима, али не о убиству више од 8.000 мушких цивила, како се већ 25 година прича“, истакао је професор бечког Факултета политичких наука.

Маношек је оцијенио да је наметнути закон о негирању геноцида, иза којег стоји бивши високи представник у БиХ Валентин Инцко, реакција на извјештај, јер је, како каже, мало вјероватно да је случајно да се тако нешто догоди три дана након његовог објављивања.

„Оно што је Инцко урадио је запањујуће, јер је он 12 година био тамо и посљедња три дана свог мандата је прогласио такав закон, који није нека уредба за животне намирнице, већ се ради о есенцији БиХ. То се, међутим, у међународним медијима уопште не тематизује, већ се представља у позитивном свјетлу“, нагласио је Маношек.