Милош Николић, чијег су дједа Јову убиле усташе другог дана Тројчиндана 1943. године у Сребреници заједно са још 250 српских цивила, рекао је да су комунистичке власти прикривале истину и навођење имена жртава овог злочина, иако је свима било познато да су јединице НДХ-а монструозно побиле српске цивиле на њиховим огњиштима.

Милош Николић

Николић каже да се усташки злочин у Сребреници догодио 14. јуна 1943. године, односно други дан Тројчиндана, а у оближњим селима Залазје и Витловци злочини су почињени дан касније, 15. јуна или трећи дан Тројица.

Он наводи да му је о тим злочинима причала комшиница Милена Јовановић која је скривена гледала шта усташе раде, али је, на срећу, преживјела јер је нису открили. Усташе су све остале мјештане које су стигли свирепо убили.

„У Сребреници су усташе 14. јуна 1943. године, према њиховим писаним документима, убиле више од 155 српских цивила. Заједно са њима убијена је и породица једног Јевреја стоматолога и породица једног муслимана – предсједника суда у овом мјесту, који је био ожењен Српкињом“, испричао је Николић, чији је дјед Јово са снахом Василијом и петочланом јеврејском породицом убијен у кући у којој он сада живи.

Убијена јеврејска породица, према Николићевим сазнањима, била је у сродству са књижевником Исаком Самоковлијом.

Николић се годинама интересује и прикупља податке о овом страдању и каже да тачан број жртава никада није утврђен, али да је недавно дошао до податка, који није нигдје помињан, да је овдје убијена Зорка Бурлица из Власенице са петоро дјеце и мајком Мартом Васић.

Он додаје да је наредног дана у селу Залазје убијено још 97 Срба, а према неким подацима 107, међу којима 45 чланова породице Ракић, 16 Максимовића и 15 Драгичевића.

У документима НДХ наводи се да је Францетићев легионар, усташки сатник Јосип Корелец због погибије свог брата у борбама код Сребренице наредио да се изврши одмазда и предводио је масакрирање које су усташе, уз помоћ неких домаћих присталица, свирепо починиле над српским цивилима.

„Убијали су све Србе које су затекли у кућама. Страдале су комплетне вишечлане породице Стевановић, Крстић и друге. Убијено је пет чланова породице пекара Остоје Стевановића, као и 15 цивила из сребреничког села Брежани који су се тог дана затекли у Сребреници. Међу убијеним није био ниједан војник, а цивили су убијани монструозно на различите начине“, прича Николић.

Према његовим ријечима, плоче са именима страдалих налазиле су се у сребреничкој цркви, али су у посљедњем рату полупане и нестале јер су тако потомци српских убица хтјели да избришу историјске чињенице и памћење о српском страдању на овом простору.

Николић наглашава да број и имена свих страдалих 14. јуна 1943. године на овом подручју никада нису тачно утврђени, јер то није био интерес комунистичког система, али се зна да је након Другог свјетског рата тај усташки официр осуђен у Загребу и кажњен неком симболичном затворском казном за злочин који је починио и убрзо ослобођен.

„Тијела убијених су накнадно сакупљена и била су бачена и ђелимично затрпана у јаму на локацији у близини данашње полицијске станице одакле је приликом изградње колектора дио посмртних остатака 1971. године пренесен у ову костурницу, а дио из других јама никада није пренесен и достојно сахрањен“, присјећа се Николић.

Након свирепог злочина почињеног у Сребреници, сљедећег дана, трећи дан Тројчиндана, усташе су направиле покољ и у српском сребреничком селу Залазје, гђе су убили и поклали више десетина мјештана.

Њихова тијела сахрањена су у спомен-костурницу у том селу поред које је још једно спомен-обиљежје погинулим Србима из Залазја и околине које су муслиманске снаге или потомци усташа побиле на Петровдан 1992. године.

Према званичним подацима, у Сребреници и на Залазју прије 75 година убијено је 229 Срба, од којих је 80 ђеце, а према незваничним подацима, за та два дана у Сребреници и околним селима убијено је више од 250 српских цивила.

Николић истиче да су у Другом свјетском рату нестала сва српска села на ширем подручју сребреничке мјесне заједнице Сућеска, као што су Слатина, Липовац, Жедањско, Шушњари и још неки српски засеоци и њихова имања су након рата на мистериозан начин запосјели и присвојили муслимани, а за нестанак њихових власника никада нико није одговарао.

Према његовим ријечима, комунистичка власт је овај злочин занемаривала, жртве назвала припадницима антифашистичког отпора, иако се радило о српским цивилима који нису имали везе са било каквом идеологијом.

„Да је ријеч о фалсификовању историјске стварности показује још увијек сачувани рељеф на комунистичком споменику на којем су приказани Нијемци који убијају партизане, што је неистина, јер овђе уопште није било Нијемаца, него су комшије-усташе побиле српске цивиле само зато што су били Срби“, каже Николић.

Он поручује да коначно треба да се уради плоча са именима убијених српских цивила и постави код ове спомен-костурнице, те напомиње да Бошњаци своје жртве укопавају само идентификоване и да и Срби треба то да учене како се овим жртвама опет не би дала нека лажна етикета.

Историчар Драга Мастиловић је на промоцији зборника докумената „Злочин геноцида над Србима у Сребреници у Другом свјетском рату“ рекао да је овдје била јасна намјера да се Срби униште и биолошки нестану са ових простора јер су убијани ђеца и жене.

Мастиловић је ту тврдњу аргументовао пронађеним документима у Архиву БиХ о вјештачењу које је обављено неколико дана након тројичинданског злочина, а који су деценијама скривани од јавности.

Ријеч је о увиђају и вјештачењу начина убистава и идентификацији жртава, које је обавио стручни тим предвођен судијом Вејсилом Хаџибегићем који је вјероватно сарађивао са комунистима и један примјерак записника сакрио и сачувао.

Из тих докумената дошло се до имена 229 убијених, а велики број убијених није било могуће идентификовати.

У тим документима је и списак припадника усташке 29. бојне која је извршила покољ за који није изречена казна, а тадашњи закључак усташког суда у Сарајеву је да се обустављају све даље радње на том случају и да се он препушта забораву.

До сазнања се ипак дошло и изнад некадашње „партизанске“ костурнице 2015. године подигнут је крст, а прије двије године и спомен-плоча на којој су уписани подаци о жртвама и починиоцима тог злочина