Постојало је активно и пасивно оружје. Активно оружје, служи за напад и регулисање противника, а пасивно у које спадају штит, шљем, оклоп, ради одбране и сигурности витеза од нападача. Активно оружје су: мачеви, сабље, батине и штапови, палице, партизана, буздован, бојна секира, лук и стријела џилит.

СРПСКИ МАЧ НАЈБОЉИ?

Постојале су двије основне врсте мачева које су временом и праксом трпиле извјесне корекције. Прва врста су дугачки, тешки мачеви који се користе са обје руке. Друга врста су танки и краћи, погодни за борбу једном руком.

Од почетног, кратког и широког, мегдани и туче су га кориговали у све дужи и ужи, наоштрен са обе стране и прилагођен више бодењу него сјечењу. У доба Немањића су се користили тешки, велики мачеви који су држани са обје руке а јабука на крају дршке је служила да мач не испадне из руке од силине ударца.

Мач модела „скијавоне“ (словенски мач) био је јако цијењен у Европи 16. вијека. Носила га је гарда млетачког дужда. Одликује га балчак који се завршава „мачјом главом“, штитник за цијелу руку, и уски жљебови по средини. Мач је једносјекли, а при врху обострано наоштрен. Ово оружје настало је од мача који је кован и „дизајниран“ у Србији. Српски штитник је био једноставнији, крстаст, повијених кракова на доле.

Реална је претпоставка да је мач настао од ножа. Продужавањем ножа, пошто су антички мачеви били кратки. У средњем вијеку, у српске земље су стигли дугачки, за обје руке, германски мачеви, које су доносили најамници. Имали су угравиран цртеж вука, што је био заштитни знак њемачке радионице из града Пасау. Том типу су припадали и мачеви типа „СЕМПАХ“, који су на дршкама имали јабуку троугластог облика. Пошто су тада, изгледа, санкције другачије функционисале, експорт-импорт предузећа су радила тако да су српски војници и витезови били опремљени мачевима набављаним из Венеције, тј. Млетачке Републике. Временом је, изгледа, произвођач почео да фушери, тако да су у Србији почеле да раде прве ковнице мачева.

Познат је српски мач са округлином на дршци. Дечанска хрисовуља говори о неком мајстору који прави мачеве и зове се Богдан Мачар, а живио је у селу Чабићу, које је припадало дечанском властелинству. Други мајстор је био Дојак Мачаревић. У Призрен, 1332. године, долази дубровачки мачар Мартоло, ванбрачни син дубровачког властелина Петра Госивала са својим синовима. Мачеви које су они правили припадали су медитеранском типу, са јабуком на дршци, који се често виђају данас на фрескама и у музејима.

Мачеве су носили сви – од пастира до цара. Разлика је била у квалитету мача. Зато су мачари и били посебна врста мајстора.

Временом експорт-импорт предузеће за мачеве се претвара само у експорт предузеће. То се догодило у првој половини XИВ вијека, када су српска машта и искуство усавршили производњу мачева, тако да се већ 20. јуна 1391. године у Дубровнику спомиње „Српски мач“.

Помиње га у свом тестаменту дубровачки мачар Добрич: „деле дое спаде сцхиавонесцхе“. „Српски мач“ је имао лака улегнућа по бочним ивицама и горњој површини а на средини је био проширен. На дршци је имао хоризонталну овалну јабуку, а крсница је благо повијена наниже.

Послије пада Србије крајем 15. и почетком 16. виjека, производњу ових мачева преузимају у мало измjењеном облику Венеција и градови у Далмацији, а носе их сви становници источне обале Јадрана. Најљепши примјерци данас могу да се виде у Дуждевој палати у Венецији као чувени и популарни „скијавоне“ – словенски, тј. српски мач.

Сабља се појављује знатно касније од мача, њоме се борило једном руком, била је лакша од мача а кривина је била прилагођена за сјечење а не за бодење. Због истањености морала је да буде одличног квалитета да се не би ломила. Чувена сабља димискија – поријеклом је из Дамаска. Аламанка коју носи Дојчин ковала се у Немачкој.

Навалија војводе пријезде и сабља Новака ковача коју је носио краљ Вукашин (а препознао је Марко Краљевић код Турчина који му је погубио рањеног оца по томе што су на њој била угравирана три слова ришћанска: једно слово Новака ковача, друго слово Вукашина Краља, треће слово Краљевића Марка, биле су домаће. Новак је сабље ковао само највећим јунацима. Пошто је био комерцијалан, као сваки занатлија и мајстор, исковао је и сабљу Муси Кесеџији. Сабље су биле обиљежје племства, поријекла, традиције.

Копље је било прво оружје у употреби витезовима и постојале су двије основне врсте. Дугачко до пет метара, за одбијање противника, рушење са коња и пробијање оклопа – све зависно од тога шта му је био штит, односно како је био окован грожђем – од шиљка, преко разних маштовитих комбинација до халебарде, наводи портал Видовдан.

Друга врста је кратко копље за бацање.

Доста мегдана по народним пјесмама витезови су покушали да ријеше копљем, али су на крају ипак морали да се лате сабљи и мачева и буздована шестопераца.

Одбрамбена оружја витеза су била штит, шлем и оклоп. Оклоп је био направљен од правоуга-оних плочица, постављених као црепови на крову и обложених тканином. Спомиње се да су оклопници деспота Стефана Лазаревића у бици код Анкаре, 1402. године, носили црне оклопе.

Византинац Дука описује српске трупе у црним челичним оклопима. Оклопници су морали да буду изузетно снажни и добро навјежбани људи.

Штит је прављен од дрвета и окиван металним оплатама, од округлих и малих стигли су до димензија да покривају готово половину борца. Цару Душану је Млетачка република дозволила да извезе штитове израђене на словенски начин, а то су били штитови који су прављени у Србији.

Шлемови су допуњавали гвоздени сјај витезова и можемо их видјети на грбу кнеза Лазара, на његовом новцу, накиту а у 15. вијеку шљем се налази и на печатима деспота Стефана и деспота Ђурђа.