Кнез Михаило Обреновић убијен је у Кошутњаку 29. маја 1868.године, а извршиоци су осуђени на смртну казну. Српски кнез се у тренутку атентата налазио у кочијама са својом стрином Томанијом Обреновић (женом господара Јеврема), сестром од стрица Анком Константиновић (ћерком господара Јеврема) и Анкином ћерком Катарином, око које су се колале приче да је књаз њоме желео да се ожени. У кочијама се налазио и књажев ађутант Светозар Гарашанин, син Илије Гарашанина, творца чувеног „Начертанија“.

Кнез Михаило Обреновић

Завјереници, браћа Ђорђе и Коста Радовановић, Лазар Марић и Станоје Рогић убили су кнеза и његову сестру Анку, код су Катарина Константиновић и Светозар Гарашанин рањени. Кнез је сахрањен у београдској Саборној цркви.

Убиство кнеза Михаила је у колективном историјском сећању представљено као преломни тренутак и велики губитак на путу ка реализацији националних циљева епохе и конструисања стабилног друштва и државе у Србији. Наш највећи политички ауторитет тог доба, Илија Гарашанин, свједочи да је убиством у Топчидеру угашена нада за квалитетну политичку стратегију Србије, умањени потенцијали за добар развој, а земља значајно уназађена.

Последње ријечи кнеза Михајла биле су „Дакле, истина је“. Кнез их је изговорио на француском јер су тим језиком говориле даме са којима је био у друштву. Потом су одјекнула три хица која су усмртила кнеза и Анку Константиновић која се бацила пред владара како би га заштитила, док је Светозар Гарашанин пао са коња и онесвјестио се.

Убице су убрзо ухапшене, а 14 од 18 завереника је осуђено на смрт и стријељано на Карабурми. Мотив овог атентата никада заправо није разјашњен.

Атентаторима на кнеза Михаила Обреновића судио су у редовном Београдском варошком суду. Процес је био јаван и одржавао се у доришту Главне полиције како завереници, којих је било много, не би били далеко од својих ћелија у згради Главњаче. У самом дворишту биле су подигнуте трибине и постављена сједишта за народ који је желео да прати „суђење века“ како би га данас окарактерисали медији, наводи портал „011инфо“.

Само четири дана након атентата на кнеза Михаила Обреновића, пред суд је изведено 18 оптужених. Међу њима и четворица непосредних извршиоца атентата: Коста Радовановић, сапунџија, Ђорђе Радовановић и Станоје Рогић, пропали трговци и Лазар Марић, бивши предсједник суда у Смедереву који је због убиства жене био осуђен на 20 година робије.

Са њима се на оптуженичкој клупи налазио и идејни вођа и организатор Павле Радовановић, адвокат.

Суђење је трајало мјесец дана, а читав процес спровођен је према кривичном закону који је сам кнез Михаило прописао мало прије него што ће постати жртва атентата. Наиме, нико није могао бити осуђен без спровођења доказног поступка и јавног изношења одбране од стране окривљених.

Упркос чињеници да су очи јавности биле упрте у овај процес и да је пред судом све потанко испитано, прави узрок атентата на кнеза Михаила није утврђен. Да, констатовано је да су завјера и план о убиству сковани још априла 1868. године. Утврђено је и да су атентатори данима вребали своју жртву, али разлог зашто наставио је да измиче.

Занимљиво, самом Кнезу, а и ондашњем Министарству унутрашњих послова, био је достављен извјештај агената о сумњи, да се спрема атентат. Међутим, ни Кнез, а ни Министарство нису узимали ове наводе за озбиљно.

На пријестолу Србије био је од 1839. до 1842. и од 1860. године до смрти.

Због буне коју је 1842. године подигао Тома Вучић Перишић морао је да побјегне у Аустрију, послије чега је на пријесто ступио кнез Александар Карађорђевић, син вожда Карађорђа.

Боравећи ван земље, помагао је многе српске културне раднике и писце, укључујући Вука Караџића, Ђуру Даничића и Бранка Радичевића. Женидбом са принцезом Јулијом Хуњади стекао је везе са мађарском и аустријском аристократијом.

Када се његов отац кнез Милош Обреновић вратио на власт 1858. године, преузео је команду над војском, а убрзо послије очеве смрти 1860. завео је ауторитарну владавину, претворивши скупштину у савјетодавни орган.

Установио је 1861. године народну војску од око 50.000 људи и снабдио је модерним наоружањем, чиме је Србија постала војно доминантна на Балкану.

Искористио је турско бомбардовање Београда 1862. године да послије дужег преговарања 1867. натјера Турке да повуку гарнизоне из свих српских градова.

Рачунајући на рат са Турцима, предузимао је дипломатске иницијативе и склапао савезе с балканским хришћанима – са Црном Гором, Грчком и Бугарским револуционарним одбором, те Румунијом.

Такође је настојао да подручје данашње БиХ не падне под аустријску власт.