Прва правоснажна пресуда за организовани злочин над Србима у граду где је било 211 логора.

211 логора

Седморица Бошњака правоснажно су осуђена на укупно 48 година затвора за злочине почињене над српским цивилима и ратним заробљеницима који су током последњих ратних дешавања у БиХ били заточени у логорима „Силос” у Тарчину, Основној школи „9. мај” у Пазарићу и магацинима касарне „Крупа” у Зовику на подручју сарајевске општине Хаџићи. Другостепену пресуду, без права на жалбу, Суд БиХ донио је у завршници суђења које је трајало безмало деценију.

За злочине над српским цивилима и ратним заробљеницима у поменутим логорима осуђени су Шериф Мешановић, Бећир Хујић, Фадил Човић, Мирсад Шабић, Незир Казић, Халид Човић и Нермин Калембер. У Суду БиХ за злочине над српским цивилима у сарајевском насељу Алипашино Поље неправоснажно су осуђени и Сенад Џанановић и Един Гаџо, први на 11, а други на пет година затвора.

Српске жртве, као и сви представници власти у Републици Српској, незадовољни су висином изречене казне, сматрају је необјективном и понижавајућом за српски народ. Делимичну сатисфакцију виде само у томе да је судска пресуда потврдила да су у Сарајеву постојали логори и мјеста заточења за Србе, што политички представници Бошњака и данас поричу.

Према званичним подацима, само у злогласном логору „Силос”, основаном 11. маја 1992. године у објекту у којем се пре рата чувала пшеница, тамновало је око 600 невиних српских цивила. Многи од њих нису преживели. У том „логору смрти”, како га назива Славко Јовичић, рекордер по броју дана проведених у заточеништву (1.334 дана), били су и 14-годишњи Лео Капетановић, 85-годишњи Васо Шаренац, који је, као и још 23 заробљеника, умро од посљедица физичког злостављања, пребијања, тортуре и мучења глађу. То је доказано и током суђења седморици, односно осморици, јер је првооптужени Мустафа Ђелиловић, предсједник Кризног штаба општине Хаџићи, у међувремену преминуо. У првостепеном поступку њему је била изречена десетогодишња затворска казна.

Директор Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица Милорад Којић рекао је за „Политику” да изречене казне, које ни према његовом мишљењу нису адекватна и довољна сатисфакција за стравична мучења, треба да буду само почетак утврђивања истине о голготи кроз коју су прошли сарајевски Срби.

„Очекујем, не само још процеса за „Силос“, већ и за друга места заточења, због којих ће на оптуженичку клупу сјести и они који су у то време, у такозваној Републици БиХ, обављали највише цивилне и војне функције”, каже Којић.

Он подсјећа да је и Међународна комисија за истраживање страдања сарајевских Срба у свом извјештају навела да је од 1992. до 1995. године у том граду на хиљаде Срба затворено без јасног повода, да је било више од 211 логора и мјеста заточења за припаднике српског народа, те да је у Сарајеву убијено више од 3.000 српских цивила и тешко рањено њих 1.700.

Донекле задовољан што послије готово 30 година имамо прву потврђену пресуду за организовани злочин над Србима у Сарајеву, главни инспектор МУП-а Српске за истраге кривичних дјела ратног злочина Симо Тушевљак пита се хоћемо ли сада и колико дуго чекати да се осуде и они који су управљали и чинили злочине у више од 200 логора. Нејасно му је, каже, због чега осумњичени за злочине у „Силосу” нису одговарали за кривично дјело злочин против човјечности, јер је за то постојало више него довољно елемената и доказа.

„Недопустива је чињеница да правосудне институције на нивоу БиХ настављају праксу двоструких аршина. Србима осумњиченим за ратне злочине пресуђује се на основу закона који није постојао у време почињења дјела, а Бошњацима осумњиченим за злочине над српским народом само и искључиво, што потврђује и овај најновији случај, на основу Кривичног закона СФРЈ, који је много блажи у свим елементима”, каже Тушевљак.

Извор: ПОЛИТИКА