У ИСТОМ простору где је, у фебруару 1946, суђено највишим официрима Вермахта за ратне злочине почињене на тлу Југославије у Другом свјетском рату (зграда Кинотеке у Узун Мирковој улици у Београду),  премијерно је за српску публику, први пут ван Аустрије, приказан филм “Два лица рата” Зорана Добрића, у продукцији аустријске државне телевизије ОРФ.

Прво лице рата је црно и симболизује га генерал Франц Беме, којег је Хитлер лично поставио за главнокомандујућег окупационом зоном у Србији и који је за само 75 дана командовања одговоран за стријељања готово 35.000 људи. Друго лице је бијело, лице Диане Будисављевић, која је спасла хиљаде српске дјеце из усташких логора у НДХ.

Мало се зна да су масовна стрељања у Србији 1941. махом починили Аустријанци, којих је било око две трећине у командном и војном кадру Вермахта на овом простору. Учествовали су у стрељањима у Крагујевцу, Краљеву и Драгинцу, гдје је убијено више од 3.000 људи, од чега 305 дјеце до 10 година. Само Само у Цикотама њих 183!

– Генерал Беме је постављен за главнокомандујућег по личном Хитлеровом наређењу, јер се знало колико мрзи Србе још од Првог свјетског рата – каже за “Новости” аутор Зоран Добрић, новинар и истраживач ОРФ. – Беме је потписао наређење о одмаздама: 100 Срба за једног убијеног војника Вермахта и 50 за рањеног. Одмах је позвао саборца из Првог рата, команданта 342. јпешадијске дивизије Валтера Хингхофера, који стиже из Француске у Шабац. Дотле су на том подручју ангажовани трећепозивци, а сада млади Аустријанци.

Око Лознице четници и партизани су заједно формирали прву велику слободну територију у Европи, коју је требало уништити. Стрељања по Бемеовом наређењу крећу у Шапцу 11. октобра: убијено је више од 800 Јевреја и око 100 Срба и Рома. Снаге Вермахта иду према Крупњу, а код моста на Јадру дочекују их паљбом четници. Код једног убијеног борца нађена су документа (туђа) из којих се види да је из села Јаребице код Драгинаца. Освета је страшна!

– Војници су ишли у три реда, у првом су били пушкомитраљесци, у друга два наоружани пушкама. Пуцали су у ходу на све што мрда. Број убијених је далеко премашио 3.000, али никада није утврђен, јер су се ту, бјежећи пред војском из Шапца и Лознице, склониле и српске избјеглице из Босне – прича Добрић.

Људи из околних села намамљени су да дођу у Драгинац по њемачка документа. Затворени су у школу, цркву и по приватним кућама и у групама извођени на стрељање.

Миодраг Јоксимовић имао је 12 година, његова сестра 17. Посљедње свједочење дао је за Добрићев филм. Војници су њега и сестру нашли у подруму. Њу су убили, а њему је метак пробио вилицу. Мислећи да је мртав, отишли су. Нека дјевојчица га је нашла и на леђима однијела до другог села, наводе Новости.

– Аустријанци су се некако “провукли”, јер су овдје војнике Вермахта звали Швабама, па се мислило да су сви Нијемци. Овај филм је први случај да се у једној западноервопској земљи говори о ономе што се дешавало на територији Србије и НДХ, а да то говори “неко трећи” – каже Добрић, и додаје да у посљедњих 33-34 године у Аустрији није суђено ниједном бившем нацисти за ратне злочине, а откривено је више њих. Ипак, за вријеме Другог свјетског рата било је и Аустријанаца који су се противили нацистима и завршили у концентрационим логорима, попут Маутхаузена и Аушвица.

Када је ријеч о хуманој страни, иза које стоји Диана Будисављевић, много тога је познато. Ипак, Добрић открива да је она морала да се вјенча са Јулијом Будисављевићем по други пут 1941. у загребачкој цркви Светог Марка, по католичким обичајима, иако су се 1917. вјенчали у Инсбруку. То показује колико се плашила, па ипак се жртвовала.

Помиње, такође, имена нациста који су јој помогли у спасавању српске дјеце. Идентитет извјесног господина Хекера никада није откривен, а помогао јој је да спасе све људе из воза коју су Аустријанци вратили усташама као радно “неупотребљиве”. Међу њима је било 400 дјеце.

Аустријски гроф фон Коцијан био је Диани веза до Аустријанца , војног изасланика Вермахта у Загребу, генерала Глеза Хорстенауа. Управо су њих двојица ургирала код злогласног Славка Кватерника, ратног друга из Првог рата, да убједи сина Диду да Диана добије дозволу за спашавање.

Извршен је притисак и на Степинца и Павелића, па је послије тога и Каритас почео да удомљава дјецу, уз усташку пропаганду да су их родитељи оставили – каже Добрић.

ДО Добрићевог филма мислило се да је број жртава у вријеме Бемеове владавине био до 25.000. Он је, међутим, у Берлину открио документ који је лично Беме потписао и из ког се види да та бројка премашује 34.000.