Учитељица је, мислећи да свештеник жели да дијете нешто одрецитује, одабрала малу Радојку Гламочанин…

„Фра Сотона“ – Мирослав Филиповић

Његово име је значило страх и гађење. Међу Србима, Јеврејима, Ромима. Али и међу Њемцима, Хрватима, па чак и међу усташама. Звали су га једноставно „Фра Сотона“. Јер то што је он урадио, може да уради само Ђаво лично.

Мирослав Филиповић, свештеник католичке цркве, припадник фрањевачког реда, најозлоглашенији је ратни злочинац на подручју бивше Југославије за вријеме Другог свјетског рата.

Рођен у Јајцу 1915. године, 1938. постаје свештеник и улази у фрањевачки манастир Петрићевац у Бања Луци.

Задојен екстремним национализмом и кривом сликом религије коју је проповиједао, он се 1942. придружује усташама, у чијој војсци постаје капелан.

Ово што слиједи је кратак преглед злочина које је овај монструм починио.

Већ на почетку је остало записано да је учествовао у покољу око 2.300 цивила у Бања Луци. Људи су убијани сјекирама и крамповима.

У селу Шарговцу се десио један од најужаснијих злочина у историји. Главни у овом покољу био је управо Фра Сотона.

Он је са неколико усташа ушао у локалну школу, гдје је затекао 52 дјеце, на часу.

Ушли су у једно одјељење, сасвим пристојно поздравили учитељицу и дјецу, а Филиповић је замолио наставницу да одабере једно дијете.

Пошто је лично познавала свештеника, а и у том крају је био познат, до тада ни по чему лошем, она је мислила да он жели да му дијете нешто одрецитује. Одабрала је малу Радојку Гламочанин.

Дијете је свештенику пришло без страха и стало испред њега. Фра Сотона је узео дијете, подигао је на учитељичин сто, и наглим покретом јој је пререзао врат ножем.

„Усташе, ово ја у име Бога покрштавам ове изроде, и ви слиједите мој пут. Ја примам сав гријех на своју душу, а вас ћу исповидити и ријешити свих гријеха“, викао је Сотона, док је са усташама клао преосталу дјецу, насред часа.

Наставница је остала жива, али је због призора којем је присуствовала полудила.

Нацисти су због овога Фра Сотону послали у затвор, због „претјераних злочина“. Из затвора га је извукао Вјекослав Лубурић, још један усташки монструм, и поставио га за управника логора Јасеновац. Овдје је Фра Сотона оправдао свој језиви надимак.

Своје жртве је убијао тако што би им пререзао гркљан, а затим, док су још били живи, распорио би их преко ребара и стомака.

Једном је везао 56 Јевреја из Босне жицом, изударао их сјекиром и бацио их у јаму. Други пут је постројио 42 затвореника, ишао од једног до другог и све их убио метком у потиљак.

Они који су преживјели причали су да је једном, насмијан, дочекао мајке са дјецом, које су тек стигле у логор.

Узео је од једне мајке бебу и, насмејан, почео да је баца у ваздух, играјући се са дјететом.

Бацио је дјете у ваздух једном, двапут, трипут, и хватао га у руке. Онда је бацио дијете у ваздух 4. пут, и дочекао га на бајонет који је извадио. Жене са дјецом су почеле да вриште, а он је наредио да их све покољу.

На челу усташке групе, 7. фебруара 1942, у селу Раковица учествовао је у убиству 52 радника Србина, крамповима.

У селу Дракулић је, заједно са братством манастира Петрићевац, побио око 1.500 Срба.

Од свих људи у селу, преживјела је само једна жена, Ленка, са своје петоро дјеце. Она је због овога полудила.

На једно Бадње вече са својим усташама у Јасеновцу побио је око 600 српских жена и дјеце, који су доведени са Kозаре.

Свједоци свједоче: „Фра Сотона је имао кратку гумену цев, коју је умео да стави на рану затвореника из које је липтала крв. Ту крв је сисао, говорећи „хоћу да се напијем српске крви, хоћу да се напијем јеврејске крви!“

Послије рата комунисти су ухватили Филиповића и осудили га на смрт вјешањем.