Под изговором “спречавања хуманитарне катастрофе” Албанаца на Косову, НАТО је 1999. године почео агресију на СР Југославију (СРЈ), газећи тиме Повељу УН и свој оснивачки акт, којим је дефинисан као одбрамбени савез.

НАТО је 1999. године почео агресију на СР Југославију (СРЈ)

Током 79 дана агресије кориштена су убојна средства забрањена међународним конвенцијама, укључујући касетне бомбе и гранате пуњене осиромашеним уранијумом.

У ратним разарањима уништени су многи привредни инфраструктурни објекти.

Процјењена ратна штета већа је од 100 милијарди долара, не рачунајући непроцјењиву штету нанесену природној средини и дугорочне посљедице по здравље људи.

У великим цивилним разарањима, незабиљеженим у савременој свјетској историји, убијено је неколико хиљада људи, а више од 6.000 задобило озбиљне повреде, које су у великом броју изазвале трајни инвалидитет.

НАТО бомбардовање СРЈ (кодно име операције “Савезничка сила”, док је у САД названа “Племенити наковањ”) трајало је од 24. марта до 10. јуна 1999. године. То је било друго војно уплитање НАТО-а у региону након бомбардовања Републике Српске у операцији “Намјерна сила” 1995. године.

Интервенција НАТО-а на СРЈ извршена је без одобрења Савјета безбједности због оптужби да “српске снаге безбедности врше етничко чишћење косовских Албанаца”.

Непосредан повод за акцију била су дешавања у Рачку и наводни масакр над албанским цивилима за који се послије показало да је био намјештен и да се радило о борцима терористичке ОВК преобученим у цивиле.

НАТО је 24. марта 1999. године у 19.45 часова почео ваздушне нападе на војне циљеве у СРЈ, да би се касније ваздушни удари проширили и на привредне и цивилне објекте.

У нападима који су без прекида трајали 78 дана тешко су оштећени инфраструктура, привредни објекти, школе, здравствене установе, медијске куће, споменици културе, цркве и манастири.

Напади су суспендовани 10. јуна, након потписивања војно-техничког споразума о повлачењу југословенске војске и полиције са Косова и Метохије.

Истог дана у Савјету безбједности је усвојена Резолуција 1244, према којој СРЈ (Србија) задржава суверенитет над Косовом и Метохијом, али оно постаје међународни протекторат под управом УНМИК-а и КФОР-а.

Са војском и полицијом у централну Србију избјегло више од 200.000 косметских Срба и других неалбанаца.

Након овог и других ратова током распада Југославије, Србија је постала земља са највећим бројем избјеглица и интерно расељених лица у Европи.