„Задарска кристална ноћ” одиграла се мјесец дана након инцидента на Плитвицама, када су погинули полицајци Јосип Јовић са хрватске стране те Рајко Вукадиновић са српске, а истог дана када и сукоб у Борову Селу, када је при покушају хрватске полиције да ослободи два своја припадника заробљена претходног дана (наводно су хтјели да скину југословенску тробојку са петокраком, а да истакну нову хрватску заставу, усвојену претходног децембра) – страдало 12 њихових полицајаца а 21 рањен, уз три мртва и четири рањена са српске стране.

ЗЛОЧИН СЕ НИKАДА НЕ ЗАБОРАВЉА!

Тачно годину дана раније, 22. априла 1990., на изборима у Задру побиједила је ХДЗ, која је била и општа побједница избора у тој југословенској републици. Један национализам храни други, и ко је почео први немогуће је установити, као што је немогуће установити ни чиме је све почело, ни када, наводи портал.

Али чињеница је да су Срби почели да примају телефонске пријетње, да су гледали како поједини елементи све слободније величају усташтво, да се у ваздуху осјећао притисак каквог раније није било. Неки су чак наводно почели да примају и отказе због свог етничког припадништва.

Срби у Хрватској су природно бивали све нервознији, као уосталом и Хрвати, свако из својих разлога, али рекапитулисати све догађаје који су се одиграли након Туђманове побједе беспотребно је, а уз то и немогуће (морали бисмо да поменемо све гријехе свих страна, што превазилази оквире овог текста, који није књига).

Али непосредни повод је битан: смрт 23годишњег младића по имену Франко Лисица, који је као припадник специјалне полицијске јединице „Поскоци“ убијен од стране побуњених Срба на брду Штиковача код мјеста Полача, насељеног претежно Хрватима, које се налази на око 30 км источно од Задра, на пола пута између Бенковца и Биограда на Мору.

Тако су тврдиле хрватске власти, које су (у складу са својом националистичком природом) одмах то употријебиле у пропагандне сврхе.

Стога се на први поглед чини да никакве везе другомајски догађаји у Задру нису имали са истовременим збивањима у Борову Селу, барем не директне; индиректне је свакако морало бити јер се ништа није дешавало одједном, услови за све ове догађаје уназад су неко вријеме стварали екстремисти на обе стране, а притом су постојале и вијести. Наравно, ток и природа овог догађаја искључују сваку могућност спонтаности, пошто дјелује да је све било добро организовано.

За почетак, полиције није било ни од корова. Око 10 сати ујутру формирала се колона аутомобила са људима наоружаним палицама, штанглама, са чарапама на главама, понеким ватреним оружјем, који су пјевали усташке пјесме и узвикивали њихова пароле, и наравно пријетили Србима. Али, ништа се конкретно није дешавало до 15 сати када је у Задар стигло десетак аутобуса крцатих слично наоружаним младићима који су по изласку напоље почели да ломе локале, да их пљачкају и неке пале.

Не можемо набројати све, али илустрације ради поменимо гостионицу „Мирни кутић“ у власништву Марије Миланковић, кафић „Тајмаут“ у власништву  кошаркаша „Задра“ Петра Поповића, обућарску радњу Стеве Kовачевића, салон рубља Боже Kричка, самопослугу Мира Алавање, кројачницу Лепе Kомазец, улични штанд Љубомира Ћука, педикирски салон Софије Пуповац, гостиону „Kозара“ Јове Гаице.

Око 17 сати из предграђа Гаженица слична маса људи кренула је ка центру града, успут уништавајући све нове и нове локале, представништва фирми из СР Србије (попут „Путника“, „Kлуза“, „Бека“, „Бетекса“, „Југобанке“, „Симпа“, али и „ЈАТ“-а), као и многе куће у власништву Срба, које су или потпуно срушене или демолиране и покрадене; поменимо кућу брачног пара Милана и Дивне Шкулић, њега Хрвата и ње Српкиње, која је минирана ноћу у 4.15 док су били на спавању.

По неким процјенама у свему је учествовало преко 2.000 људи, а користила се и велика количина експлозива, што је, ако је тачно, посредни доказ у прилог умјешаности локалне полиције. Исто важи за причу да су сами полицајци масу соколили речима:

• „Ајмо момци, брже мало с тим!“ Тако барем свједочи Ђуро Kресовић, који је у том тренутку био шеф Kазненог одјељења Општинског суда у Задру: Србин, касније смијењен и деградиран у обичног судију, потом отпуштен и приморан да избегне у Барању. У тренутку када је прије десет година причао за хрватски портал „Новости“, живио је у једном селу у Шибенско-книнској жупанији и борио се за поврат имовине у мјесту Свети Петар на Мору, близу Задра.
• Kада данас анализирамо те догађаје, све је упућивало на злочин толиких размјера. Седмицама раније Срби су у Задру и околици били извргнути страховитим застрашивањима. Људе су звали телефоном и пријетили им, на улицама су им довикивали, добијали су пријетећа писма на кућне адресе у којима је писало „или се поклони или се уклони“, а у потпису је без срама стајало „ХДЗ”.

• Масовно су их отпуштали с посла, тјерали су их из кућа и станова, чак су и дјеци у школама пријетили. Чинило се све како би се изазвао страх који ће резултирати одласком. У зградама су били именовани некакви надгледници који су стално мотрили на „сумњиве“. Ускоро су почела појединачна бацања експлозива у куће и локале.

А порушено је или оштећено и опљачкано 470 приватних кућа (тако каже Kресовић) те 136 српских радњи.