Змај од Ноћаја — као што је српска народна пјесма прозвала јуначкога Стојана Чупића — родио се у Пиви, у Херцеговини, око 1765. године. Останувши рано без родитеља, Стојан се са три сестре своје крене у Србију и оде дједу по оцу, који се већ раније био настанио у Црнобарском Салашу, у Мачви. Ту се у некаква учитеља научио читању и писању. Дотле се Стојан звао и писао, као и сви његови, Добриловић, а тада дође дједу његову неки Страхиња Чупић из Салаша Ноћајског, човек добар, богат и без дјеце. Он заиште Стојана да га усини, па се тако и учини. По овоме поочиму-добротвору дође Стојану презиме Чупић.

Змај од Ноћаја, Стојан Чупић

Послије неког времена Стојан се ожени, а поочим му да земље за рад и новаца за трговање. Још се прича да је он у три пута, срећним случајевима, наилазио на закопане новце који су га знатно обогатили.

Тако је покрет против дахија затекао Стојана у најбољем времену мушке снаге и као човека већ знатно чувена и уважена. Одмах је почео прикупљати око себе људе и са њима засједати и затварати друмове и пролазе, те тиме чинити Турцима прве неприлике.

Његово учешће као необичнога јунака и вештога војсковођа у бојевима опевала је народна пјесма, верно и топло. Он је био у небројеним биткама, постао је једно од најзнатнијих лица у цјелом устанку, понос српски и страх турски — али се нарочито истичу бојеви на Мишару и на Црнобарском Салашу. У првоме је погубио Мулу Сарајлију, бесна Турчина који, по пјесми, уме и цару судити. У другоме је сломио чувенога Мехмед-Капетана. Гуслар Вишњић, пјевајући славу Чупићеву, узвикује:

„Од како је гавран поцрнио,

Није змију гуја дочекала

Кано Чупић Мемед-Капетана

У широку пољу салашкому;

Ако ли тко вјеровати неће,

Нека иде те очима види:

Знати ће се турска костурница

Докле тече сунца и Салаша!”

У боју код Бајине Баште прешао је преко Дрине и изишао на мегдан бегу Зумбулићу. У Чупића бејаше дух средњевековних ритера: на коњу — кога је и пјесма запамтила, јер га је задобио на мегдану од Пејзе Мехмед-аге, “и јаше га Турком на срамоту” — у сјајном панциру и са челичном кацигом на глави — он бијаше и по стасу и по гласу жива поетска слика и прилика, стоји у публикацији „Знаменити Срби 19. вијека“

Године 1813. послије пропасти, и Чупић пређе у Срем, али се убрзо врати отуда, те по мачванским луговима очекиваше вијреме новога покрета. Чим плану нови устанак, он се код Ваљева саста с Милошем Обреновићем па онда оде да диже Мачву на оружје. Али у Мачви бејаше неколико кметова којима се нови покрет није милио, и они науме да униште Чупића надајући се да тада неће ни од устанка ништа бити. Стога поруче Турцима да га на једном мјесту на Дрини сачекају у засједи, а самом Чупићу кажу како је добио поруку од некога Турчина из Босне, који му је и раније набављао џебану, да дође на то мјесто ради договора. Чупић повјерује па се заједно са њима и крене и — буде ухваћен, па, окован унакрсним гвожђем, буде бачен у тамницу зворничку. Ту је, доцније, удављен, па се пусти глас као да је умро од куге. Кметови-издајници изгинули су ускоро, скоро сви, од српских руку.

Чупић је био веома речит. На скупштинама је говорио дуге и веома смишљене бесједе, течно и занимљиво. Зато је Вожд — имајући уз то на уму и писменитост војводе Молера — говорио: — Коекуде, ко ми надговори Чупића и натпише Молера, даћу му што затражи. Панцир и кацига Чупићева чувају се сада у Музеју Војне Академије у Београду. Име, пак, његово живи за сва времена у захвалном народу српском.