Кажу да иза сваког успјешног мушкарца стоји јака жена. Да је тако свједочи и судбина Јеврема Обреновића, млађег брата кнеза Милоша, који је имао привилегију да живот дијели са госпа Томанијом.

Томанија Обреновић

Иако су јој често приписивали оштрину и склоност ка сплеткама, у својој интими ова оштроумна жене била је само мајка која је свим срцем радила за добробит својих потомака. А и како не би, имала их је деветоро.

Војводски педигре лијепе Томаније

Рођена је 1796. године у Јаребицама надомак Лознице, као једина ћерка војводе Анте Богићевића. Виспрена, лијепа и продорна имала је пред собом отворен пут ка високом друштву ондашње Србије. Њена мета био је најмлађи Обреновић, Јеврем са којим ступа у брак са навршених 20 година. Испоставиће се да је ово био чудан спој, јер колико је Томанија била продорна, толико је Јеврем тежио породици и миру.

Ипак, овај брак био је благословен бројном дјецом. За првих десетак година брака, Томанија и Јеврем изродили су чак деветоро дјеце, од којих је шесторо преживјело дјетињство и доживјело пунољетство: Јелена, Симеона, Анка, Катарина, Стана и Милош. Паралелно са породицом растао је и Јевремов углед, те се породица 1824. године уселила у конак који је остао у историји забиљежен као мјесто у коме се живјело по „јевропејским“ назорима и манирима. О дјеци су се бринули како Томанија, тако и васпитачи и учитељи који су долазили из царевине. У овој кући се по први пут у Србији зачуо клавир и спавало у креветима сличним данашњим а не на слами и крзну. Домаћица куће Томанија своје учене и угледне госте, праву елиту тадашње Србије дворила је за правим високим столом са столицама.

Вечери би породица проводила у библиотеци која је бројала дјела савремених писаца, као што је био Лафонтен или Шилер, док би Јеврем полагано читао новине пристигле из прека. Врхунац луксуза био је фијакер, још један „први“, који је специјално за потребе Обреновића израђен и увезен из Аустрије, којим би се недјељом и у посебним приликама породица „извозала“ у варош. У свим осталим приликама, госпа Томанија је путовала на волујским колима, јер су такве прилике биле тада.

Европа стиже у Београд

Можда је Јеврем био прави мали владар свог европског раја покрај Саве, али позив једног човјека није смио да се одбије. Када је Србија стекла аутономију, а у кнез повукао свој двор у Крагујевац, далеко од топова Београдске тврђаве, управу над Београдом предао је особи којој је највише вјеровао – брату Јеврему. Тако је крајем 1831. године породица спаковала клавир, фини порцелан и књиге и преселила се у град који је био ни тамо ни вамо – између Истока и Запада, подсјећа Курир.

Јеврем, сада већ губернатор вароши и Нахије београдске, за смјештај многочлане породице бира кућу подаље од града, на углу данашње Крунске и Кнеза Милоша.

Амбициозна Томанија узима на себе задатак да успавани град подигне на ноге. Поново уређује кућу, али и околни крај по својој замисли. Собе су биле велике, топле, обасјање сунцем дању и бројним свећама увече. Врт око куће био је права рапсодија мириса и боја биљака и цвијећа увезених и читаве Европе. До појаве кнегиње Персиде и њеног амбициозног подухвата у оближњој Симићевој кући, овај Томанијин врт важио је за најљепшу башту у граду.

Као жена деликатног непца, вољела је да својим гостима спрема разне слатке и слане ђаконије, којима нису одољеле исте оне учене главе које су сада у Београду посећивале своје мецене. Како њена дјеца не би заостајала за културом и образовањем званица, госпа Томанија и Јеврем унајмили су брачни пар Димитрија и Христину Тирол да се брину о васпитању ћерки и сина јединца. Док се Димитрије бавио класичним наукама, са посебним освртом на књижевност, Христина је бринула о лијепим манирима Обреновићевих ћерки.

О вечери би се капије ове угледне куће отвориле како би примиле угледне госте од књижевника и песника, научника, народних просветитеља до амбасадора и политичара. Док би Симка и Јелка свирале на клавиру популарне мелодије тог времена, Анка би рецитовала стихове, понекад своје а понекад француских и њемачких пјесника.

А у позадини тих посјела полако је треперила забрањена љубав која ће значајно измијенити ток српске историје…

Тридесетих година 19. вијека Београд је био тек мала варош у којој су се за превласт бориле двије моћне жене – Љубица и Томанија Обреновић. И док је једна била неприкосновена господарица Србије, традиционална жена, наоко смјерна и посвећена породици, друга је била оштроумни претендент на улогу прве даме Србије. И једна и друга имала су моћно оруђе којим су, као и многе друге моћне породице прије и послије њих, плеле мрежу утицаја – своју дјецу.

Тајне госпа Томине куће

Рекли смо да је госпа Томанијина кућа била кутак Европе у оријенталној Србији, мјесто на коме се не само гајила култура и умјетност, већ и ковале разне сплетке. У центру њих често се налазила и амбициозна Томанија која се није тако лако задовољавала улогом друге даме Србије. Док је у Шапцу била на самом врху друштвене љествице, у Београду је ово мјесто дијелила са Љубицом. Колико су биле различите, толико су биле и сличне, оштроумне жене далеко испред свог времена и стауса које им је наметало ондашње друштво. А то је ситуација која није одговарала ни једној ни другој, посебо што је Љубица свој положај морала да дијели са читавим низом Милошевих љубавница.

Иако сукоб никада није био јаван, знало се да јетрве нису у претјерано добрим односима. До додатног погоршања дошло је када је вароши почела да кружи прича о томе како се између тек стасалих Обреновића – Михаила и Анке, почела да ниче забрањена симпатија. Када и како је љубав планула и да ли је заиста била толико ватрена како се касније препричавало, данас је мистерија. Оно што, пак, није промакло оку Београда било је одсуство било какве реакције од стране Томаније на ове гласине. С друге стране, Љубица је у свом добро познатом стилу жарила, палила, па чак и пријетила да се ова веза прекине.

Чак и када се бура око овог скандала стишала, однос између двије гране Обреновића није се поправио. Наиме, овај пут се у центру пажње нашао Јеврем, који је са Томанијом поред себе, стао против старијег брата који под притиском абдицира 1839. године и одлази у изгнанство. Три године касније истим путем су се запутили и Томанија и Јеврем са породицом, тражећи сигурност у Влашкој.

Нова препрека на путу до трона

Послије пропасти Уставобранитеља и још једног династијског обрта, Томанија се 1858. године враћа у свој дом у Београду. У међувремену је постала и удовица, јер је Јеврем умире 1856. године у далекој Румунији. Ипак, чувено „Ћоше госпа Томаније“ још једном постаје стјециште најугледнијих Београђана. Оно што се, такође, није промијенило била је њена жеља да неко од њених насљедника засједне на трон Србије. Супарница јој овај пут није била Љубица, већ млада и препредена Јулија Хуњади, супруга кнеза Михаила.

Иако је по доласку Јулије у Београд љубав између кнеза и кнегиње и даље тињала великим жаром, бројне несрећне околности испречиле су се између њих у наредним годинама. Овакав развој ситуације Томанија је искористила у своју корист, овај пут као пиона користећи своју унуку и Анкину ћерку Катарину. Још једном, Томанија је скретала поглед са чињеница да је веза између још увек малољетне Катарине и њеног средовјечног ујака Михаила све само не пристојна. Амбиција је била јача, а Томанијина кућа тајно љубавно гнездо скандалозног пара. Са своје стране, Томанија је додатно доливала уље на сукоб између кнежевског пара, те се може рећи да је својим сплеткарењем у дослуху са Анком код заљубљеног кнеза изазвала праву мржњу према супрузи.

Када је 1865. једно писмо које је Јулија упутила бившем љубавнику, грофу Аренбергу, допало у руке Михаилу, Томанија се понадала да је пут до трона напокон остварен. Већ се у Београду причало о веридби Михаила и Катарине, када су три пуцња заувијек запечатили живот кнеза Михаила и њене сестре Анке.

Кобног дана у Кошутњака у истој кочији биле и Катарина и Томанија, које су уз мање повреде преживјеле атентант.

Побједница игре престола

Иако сломљена породичном трагедијом, Томанија није часила часа. Без обзира што је Михаило имао бар једног ванбрачног сина, званичне дјеце није имао те је српски престо остао упражњен. У овој бици Томанија је напокон однијела победу. За насљедника трона изабран је њен малољетни унук Милан, син њеног јединог сина Милоша другог.

Да ствар буде занимљивија, уплакана Катарина, која је истог дана изгубила и вјереника и мајку, исте јесени је удата за двије и по деценије старијег Миливоја Петровића Блазнавца, једног од тројице намјесника кнеза Милана. Томанијина побједа била је коначна, а утицај већи него икада.

Руку на срце, Томанија Обреновић није била зла и препредена жена, како су је често описивале разне петпарачке новине. Била је и велики хуманиста, помагала је цркве и манастире, донирала болнице и удружења сиромашних, била мецена великом броју талентованих младих људи. Послије смрти ћерке Анке, преузела је бригу о њеној деци, посебно најмлађој Симки коју је Анка добила у скандалозној вези са рођеним зетом. И даље је њен салон био стјециште виђенијег свијета Београда, али са искораком Србије ка Европи, све је више салона нудило сличну кокетерију, наводи Курир.

Умрла је 13. јуна 1881. године, само пар мјесеци прије него што ће се њен унук Милан прогласити за „првог српског краља послије Косова“. Сахрањена је у манастиру Раковица.

Њен живот и дјело и даље се налазе на маргинама историје са многим другим причама о женама које су стварале и обликовале данашњу Србију.