Владо Шипчић је са 17 година био један од најбољих и најмлађих бораца Фочанске четничке бригаде. Током рата је бранио српски народ од усташа на тромеђи Србије, Црне Горе и Босне. Његови подвизи су били легендарни у том крају. Крај рата је дочекао као већ прекаљени борац и подофицир ЈВуО. Зарекао се да се неће никада предати партизанима, као што су урадили многи четници, након хапшења Драже Михаиловића марта 1946. године. Владо је наставио да се бори, заједно са Божом Бјелицом и Српком Меденицом. Њих тројица су, на челу посљедњих група четничких бораца, ликвидирали бројне чланове Комунистичке партије.

Владо Шипчић

Издају је мрзио највише на свијету. Једне прилике, док је пролазио испод моста на Ђурђевића Тари, нека жена га је видјела и одмах отрчала да обавијести милицију. Потјера је била неуспjешна као и обично. Након одређеног времена Владо се вратио, нашао ону жену, пробио јој горњу и доњу усну, закачио катанац и послао је комунистима.

Познат је случај када је био опкољен од стране ОЗНЕ и сатјеран на литицу испод које је била провалија и ток ријеке Дрине. Немајући избора, одлучио се на скок са огромне висине у набујалу Дрину, a који је успио чак и да овјековјечи фотографијом једaн агент ОЗНЕ, који се налазио на другој страни ријеке. Приликом те акције, тројица његових сабораца су убијена, али је он тим скоком успио да избјегне сигурну смрт.

Под огромним притиском јавности, комунистичка полиција је дошла у очајну ситуацију. Како то да један човјек може да надмудри и надјача читаве војне и полицијске структуре? Половином јула мјесеца 1957. године, кренула је најобимнија потјера за посљедњим четником по брдима у околини Бијелог Поља. Наводно га је издао рођак његовог покојног саборца, Милан Павловић, који је одвео агенте ОЗНЕ до скровишта.

Прича каже да се Владо Шипчић налазио се у једној пећини дубоко у шуми са својом вјереницом Аном Војновић поријеклом са Жабљака. Опкољени али се нису предавали и пуна два дана се борио. У тренутку када му је преостало свега два метка у пиштољу, свјестан да се нашао у безизлазној ситуацији, сам је Ани и себи пресудио. Прије њега ликвидирани су сви припадници његове чете: Божо Бјелица, Српко Меденица, Иван Шљукић, Момчило Дакић, Мирко Ковачевић, Милан Матовић и Блашко Јегдић. Остаје прича да је Владова мајка послије силаска у град на препознавање леша скинула своју мараму и црнину када се вратила у Малу Црну Гору, родно село сокола Владимира Шипчића!

Био је изузетно омиљен код Срба као оличење правде и слободе, човјек који је остао вјеран српској традицији, вјери, Краљy и Oтаџбини до посљедње капи своје крви. Послије рата одбио је да се преда и са групом својих истомишљеника и сабораца наставио да се бори. За њим су организоване многобројне потјере али је увијек успјевао да се извуче и нападне комунистичке власти тамо гдје су се најмање надали отимао храну и остале потрепштине које је дијелио са својим јатацима.

Обичном народу није никад ништа нажао направио, само су се они који су били у партизанима од њега бојали. Вјеровало се да је јачи од војске и полиције и да му ништа не могу. Никако нису могли открити гдје се налазиo, јер је стално мијењао терен и ударао тамо гдје су се најмање надали. Приче о његовом лукавству, храбрости и надљудској снази су невјероватне, што га је учинило легендом тих крајева. Био је на њиховим вашарима, прославама, скуповима и ругао им се. Отимао је од комунистичких власти са својим саборцима и дијелио јатацима у селима у којима су били добродошли јер су их и за вријеме рата чували од усташа, балија и комуниста.

Знао се преобући, сићи у град, ручати, а на рачуну написати “Овдје је ручао Владо Шипчић“. Заједно за Божом Бјелицом знали су се маскирати у командире милиције, разоружати их и покупити оружије.

Владов отац Митар Шипчић је убијен 1943. годинe у Жaбљaку, у вријeмe „пaсjих гробaљa” зaто што ниjе знaо гдјe му сe нaлaзи син. Једно јутро, у праскозорје, упадају комунисти у кућу Митра Шипчића, вежу на спавању Митра, његовог сина Влада и Митровог брата Драга и одведу их са собом на Жабљак. У затвору су Шипчићи, уз друге Србе, били мучени од стране комуниста и на крају одређени за стријељање као „великосрбски хегемонисти“!? Митар и Драго су се у тамници договорили да када их поведу у ноћ на стријељање, скоче на стражаре и омогуће Владу да побјегне и спасе се. То се и десило. Владо бјежи у мрак, а отац му и стриц гину у рвању са комунистима.

Владо је био чврсто ријешио да им се свети док је жив и то је врло ефикасно и брутално спроводио. Разоружао је и скинуо до гола прву партизанску патролу која је кренула да га тражи и пустио их уз поруку комунистичким комесарима да ће крваво платити за смрт његовог оца.