Педантни статистичари и познаваоци важних датума у српској историји поменули су да је 1834. у Кнежевини Србији уведен српски као службени језик у преписци с турским властима, која је до тада вођена искључиво на турском језику.

Тог 28. маја 1834. године, српски језик је званично уведен као службени у преписци с турским властима, која је дотад вођена искључиво на турском језику. Била је то огромна побједа кнеза Милоша Обреновића, који је један од најуспјешнијих српских политичара свих времена.

Кнез Милош Обреновић вратио је тада једно писмо турског везира с поруком:

– Ево вам шаљем писмо натраг и препоручујем да га отворите и на српски преведете, па да ми онда овамо пошаљете. Послије тога преписка с турским властима обављана је на српском.

Увођење српског језика значило је огромну дипломатску побједу и нови корак напред ка ослобађању од турског ропства, које је дејлимично укинуто 1878. године на Берлинском конгресу, кад је Србија добила независност, да би потпуно ослобађање услиједило почетком 20. вијека, током Балканских ратова, кад су Турци протерани са Косова и Метохије и из Македоније.

Коментаришући ову одлуку мр Александар Милановић, асистент за историју српског језика на Филолошком факултету у Београду, каже да то ипак не представља неки посебно значајан догађај.

– Питање статуса службеног језика је питање језичке политике и не свједочи о снази једног језика, већ једне државе – и ствар је дипломатије и политике. Међутим, треба рећи да је српски језик имао такав статус службеног језика у Турској империји и прије 1834. Док су Србија и Босна, били у саставу Отоманске империје, код султана је такође српски био службени језик у комуникацији са овим просторима.

То значи да се службена комуникација, ово што се данас назива дипломатијом, између султана и овдашњих владара – могла обављати и на српском језику – објашњава мр Милановић, преноси портал Глас јавности.

Такав статус српског језика, по његовом мишљењу, омогућавао је и наше исламизирано становништво које је заузимало високе положаје у Истанбулу, а не само статус у коме се Србија тада налазила.

– Српски језик у 1834. је практично понародњени славенско-српски језик. То је заправо мјешавина рускословенског и српског народног језика. То је већ вријеме када су почеле реформе Вука Стефановића Караџића – Вук је још 1818. објавио “Српски ријечник”, подсјећа Википедија.

И Вуков језик већ тада има све више присталица, али је у државној администрацији још увијек практично у употреби понародњени славенско-српски језик, који је врло близак српском народном језику, али са доста тзв. славенизма. А то су ријечи из Рускословенског језика – појашњава асистент на историји српског језика на Филолошком факултету.