Иако је било покушаја Срба у Босанском пашалуку да подигну устанке и буне против Турака, ти покушаји су били неуспјешни, али не због недостатка јунаштва или масовности, већ због недостатка организације која би стајала иза таквих буна и устанака.

Буна против Турака

Управо је успјешна организација коју је вожд Ђорђе Петровић Карађорђе ставио у функцију била главни разлог због чега су Срби баш у Шумадији извели најозбиљнији отпор турској сили и одакле је (уз Црну Гору) заискрила прва варница српске слободе.

У Босанском пашалуку имамо два устанка српског народа против Турака и оба су се догодила у околини Градишке у данашњој Републици Српској. Прва машићка буна из 1806. године у селу Машићи, а друга је била Јанчићева буна која се десила 1809. године у околини Градишке под водјством Јована Јанчића-Сарајлије. Обје ове буне љутих Крајишника избијају под утицајем догађаја у устаничкој Србији. Циљ им је био повезивање са устаничком организацијом у Шумадији и избијање свеопштег устанка Срба на Балкану који би довео до обнове Душановог царства.

Убрзо након распламсавања устанка у Шумадији, Карађорђе је преко својих људи у Славонији намјеравао да подигне буну у Босанској Крајини како би на тај начин покушао да ступи у контакт са француским генералом Мармоном, који је у то вријеме запосео аустријску Војну крајину надајући се његовој помоћи. Иако вождови људи нису били много успјешни у тој мисији у селу Машићи под Козаром избија устанак. Машићи су били добра локација не само зато што је то било имућно село него и због чињенице да је планина Козара пружала погодно уточиште устаницима у случају неуспјеха, а у близини је и ријека Сава и границе са Аустријом.

Након пораза турске војске, на Мишару, августа 1806., аге и бегови из Босанске Крајине и њихова војска буквално су се вратили десетковани. Када је избила буна у Машићима, фрустрирани босански Турци доводе огроман број војске у Поткозарје и у крви гуше први покушај устанка. Један дио устаника гине у тим борбама, један бјежи на гору Козару, док су најгоре прошли они које су Турци живе похватали. У непосредној близини Бања Луке сви заробљени Срби су након страшних мука набијени на колац. Међу убијенима су били и машићки свештеник и сеоски кнез са 16 машићких тежака, наводи се у публикацији „Историја Срба“.

Након тога у Поткозарју велики број домаћег становништва се одмеће у хајдуке, а све више је долазило и хајдука из Шумадије. Свештеници и манастирска братства су дали свој допринос буђењу народа и подизању нове буне. Такви су били свештеници Јово из Свињара, Никодим из Мачковца и монаси манастира Моштанице.

У то вријеме заједно са сарајевским митрополитом Бенедиктом Краљевићем у Поткозарје долази и трговац Јован Јанчић-Сарајлија, који отпочиње мисију стварања једне устаничке организације за Босанску Крајину, која би се ставила под врховвну команду вожда Карађорђа. Јован Јанчић је био трговац и пушкар из Сарајева који је већ увелико радио на наоружавању Срба између ријека Уне и Босне.

Осим опште неимаштине, највећи проблем устаничкој организацији представљао је и недостатак олова и барута, а уз све то, Босанска Крајина се налазила далеко од устаничке Шумадије и Подриња и између њих се налазио густ кордон муслиманских насеља у Спречи и Посавини. Да би то препродили, Јанчић и његови сарадници су покушавали да ступе у контакт и са Француском, Аустријом и Русијом. Јанчић је говорио да би могао заузети Бању Луку за недјељу дана када би имао довољно праха и олова.

Пркос крајишких Срба је све више растао, па је тако један сељак из околине Бања Луке 5. маја 1808. убио бањалучког капетана Салих-бега који је раширио глас да хоће да спава са његовом женом.

И тако 23. септембра 1809. године долази до окупљања устаничких чета. Многа крајишка села су увелико била спремна да се придруже устаницима. План устаника је био да се на препад заузму градови: Бања Лука, Градишка, Нови, Дубица, Дервента, Србац и да се одатле одмах тражи веза са Карађорђем. Устанак је почео 25. септембра 1809., тако што је сам Јован Јанчић убио једног угледног муслимана. И турске власти су биле спремне на устанак о чијем су избијању већ имали обавјештења од доушника међу Хришћанима. Међутим, већ првог дана устанка, практично и прије него је ефективно преузео контролу, Јована Јанчића Турци хапсе након што су га издала и иднетификовала двојица Хришћана. Одмах је био убијен, док су остали устаници заплашени и без стварног вође отишли у своја села. Једино су се у борбе укључили становници Козаре и Мотајице, гдје су устаници одолијевали турским нападима све до средине октобра.

Устанак је потпуно угушен до половине октобра 1809. У већини крајишких нахија били су побијени сви православни свештеници без обзира да ли су учествовали у устанку или не. Архимандрит Манастира Моштаница Влајнић набијен је на колац. Зидине утврђених градова на Сави и Уни биле су биле „окићене“ главама српских јунака, а многе одјечене главе послате су у Травник. Дана 1. октобра 1810. на зидине Дубице окачено је 15 глава убијених свештеника. У злочинима над српским свештенством нарочито се истицао бањалучки Хасан-паша.

Ова буна је била посљедња у Босанској Крајини и све до 1834. године и Поп Јовичине буне није било већих устанака Срба у Босни.