Пилот америчког авиона Ф-16 Скот Огрејди испричао је до детаља како је његова летјелица оборена изнад Републике Српске у јуну 1995. године, током напада НАТО-а на положаје Срба у БиХ.

Огрејди је заједно са Бобом Рајтом кренуо у напад на Србе из базе у Авијану у Италији, али нису очекивали тако жесток отпор какав их је сачекао изнад босанских брда.

Како преноси часопис „National interest“, они су знали положаје противваздушне одбране Војске Републике Српске, али су током љета ипак упали у жестоку ватру којом су их Срби засули.

„Знали смо како да се клонимо српских ракета земља-ваздух на сјеверу и истоку. Те ракете су дефинитивно биле пријетња за Ф-16, чак и са нашим напредним системима одбране“, рекао је Огрејди.

У шуми их је чекала скривена покретна ракетна јединица српске војске коју напредни систем НАТО-а за рано упозоравање пилота „Меџик“ није уочио. Систем који је информације добијао од шпијунских сателита и авиона У-2 није јавио Огрејдију и Рајту да су се изненада нашли на мети српског радара.

„Тачно у 15.03 мој систем за упозоравање је показао црвену тачкицу. Гледао сам у своју конзолу у невјерици. Истовремено, огласио се и аларм у мојој кациги. Ухватио ме је непријатељски радар! Заборави на пријетњу са сјевера. Ово је долазило с истока. Стомак ми се окренуо. Сада је био мој ред да постанем плијен. Знао сам да морам да се припремим за најгоре“, каже Огрејди.

Српске снаге су испалиле двије ракете, и то без помоћи радара. Наиме, српске трупе нису их укључиле одмах, како не би биле откривене. Радаре су укључили тек када су ракете биле на неколико секунди од авиона Огрејдија и Рајта.

Огрејди објашњава да није одмах видио бијели дим који испаљена ракета оставља за собом, што је једини начин да пилот добије визуелну идентификацију претње. Када се ракета искључи, онда нестаје и дим. Пројектил наставља пут ка мети, нечујан и смртоносан, брзином два пута већом од брзине Ф-16.

„Пошто нисам видио ништа на небу, погледао сам опет на дисплеј. Црвена тачкица није нестала, што је значило да сам и даље нациљан. Тренутак касније, у кациги ми се огласио и други аларм. Поглед ми се вратио на екран. Тамо је било ново упозорење, јаче од претходног. То се све дешавало у неколико секунди или дијелова секунди, али довољно да схватим да ме је ухватио радар. То још нисам знао, али ’Меџик‘ је добио информацију са шпијунског сателита да се тачно испод Вилбура и мене налазе ракете, али због ометане радио-везе ми никад нисмо добили ту поруку“, прича Огрејди.

„Био сам љут због тога што нас је непријатељ надмудрио, али остао сам прибран“, каже он.

„Програмиран компјутерски глас одзвањао је у мојој кациги: ’Судар, судар!‘. Тренутак касније, јак бљесак освјетлио је небо између Вилбура и мене. Ракета је пролетјела тачно између нас. Срце ми је лупало. Знао сам да те ракете лете у паровима. Била је велика шанса да је још једна ракета већ у ваздуху и да лети право на мене“, прича амерички пилот.

Он је затим размишљао да ли да избацује „мамце“ или да маневрима покуша да избјегне удар ракете. Није имао времена ни за једно, ни за друго.

„Нисам сигуран шта се тачно десило у сљедећем тренутку. Вилбур ми је касније рекао да је викао преко радијске везе: ’Ракета у ваздуху!‘. Нисам га чуо. Чуо сам само несносну буку која ми је умало пробила бубне опне. Онда је стигао удар какав никад нисам осјетио. То је као да те отпозади удари камион са 18 точкова за чију маску је прикачена ракета. Ракета је нашла своју мету. Пламен и врелина разлили су се мојим кокпитом. Почео сам дивље да се отимам. Као да ме је џиновска рука зграбила и почела да ме дрма. Од мог авиона је остала сламчица у вјетру, био је потпуно ван контроле. Упркос свемирској електроници, суперсоничној брзини и борбеној моћи, Ф-16 није био савршен. Док трепнеш, он може да се претвори из небеског принца у пламтећу хрпу жица и искривљеног метала“, прича Огрејди.

Тек тада је схватио да су се нос и кокпит авиона физички раздвојили. Авион је био преполовљен. Пилот је помислио: „Господе, не дај да умрем сада, не дај да умрем од овога“.

Кроз ватру и дим угледао је ручку за катапултирање и у посљедњем тренутку је успио да је повуче.

Падобраном се спустио на српску територију, а онда је почела грозничава потрага за њим. Игра мачке и миша трајала је недјељу дана. У једном тренутку, српски хеликоптер који га је ловио био је тако близу да је могао да види лица војника у њему, подсјећа Спутњик.

На крају је ипак успио да пошаље сигнал са својом локацијом, па су ускоро по њега послата четири хеликоптера око 100 километара дубоко у српској територији. Послато је још 40 летјелица као додатна подршка.

Маринци су га пронашли 8. јуна 1995. године.