20/08/2021
Иван Стево Крајачић
Крајачић је, наиме, знао највише што жив човјек може да зна: како је Тито 1938. доспио на врх партије, који су југословенски комунисти сарађивали с Гестапом, а који с усташама, ко су били руски (совјетски) агенти у Југославији (он им је, коначно, био шеф), како је настрадао Хебранг, а како Крцун, како је „пао” Ранковић, за кога је радила Јованка, и тако даље.
„Крајачићеве врпце“ су лагано потонуле у заборав. О њему се никад није пуно говорило, а он сам, како се чини, то није ни желио.
Већ и парцијални увид у тај богати материјал јасно показује да је ријеч о грађи која ће, кад прође озбиљну стручну верификацију, свакако бацити ново свјетло на историју. На питање зашто та сјећања никад нису објављена, извор, објашњава:
Крајачић је имао шта да крије наставља извор, па додаје: „Он вам је 1938. кренуо у Москву, на позив централе. Дошао је до Чешке, а онда, наводно самоиницијативно, одустао од пута у Москву и кренуо у Шпанију. Замислите, Стаљин вас зове у Москву, а ви се у Прагу предомислите и одете у Шпанију у грађански рат? Колико вам је то увјерљиво? С друге стране, комунисти који су се враћали из Шпаније након пораза републиканаца обично су пролазили њемачко заробљеништво. Французи су их испоручивали Нијемцима. Зашто би нацисти пустили толику масу комуниста, својих најљућих противника, на слободу? Колико их је пристало на сарадњу? Је ли Стево био међу њима?“
Није само то кардинална загонетка. Руске су тајне службе (ГРУ) у Шпанији ликвидирале све који су се одметнули од Стаљинове политике. Стаљин није дозвољавао ширење комунистичке револуције по свијету, јер би га то суочило с већим непријатељством и изолацијом но што је могао поднијети. Док се његов архинепријатељ Троцки залагао за „перманентну револуцију“ како би цијели свијет постао оаза комунизма, Стаљин је, као реалиста, био заговорник доктрине о „комунизму у једној земљи“. А да се та линија спроводи, бринули су се посебни одреди убица који су – у Шпанији, Француској, Белгији, Мексику, свуда – убијали непослушне.
Иван Стево Крајачић био је, чини се, на челу једне такве скупине егзекутора. Крајачића видимо и на низу других локација на којима се стварала велика историја. Он 1941. проводи у Земуну и у Београду, баш у вријеме кад неким чудом бива ухваћен па потом стрељан други Стаљинов убица, Мустафа Голубић, Титов партијски непријатељ.
Крајачић је уз Тита у вили у Високој, у вријеме кад (1948) прима Стаљинов телеграм, којим Тито бива проглашен издјаником. У соби су само Тито, Крајачић и Титов пас. Крајачића потом видимо у Београду кад се Тито жени са – гле чуда – његовом штићеницом Јованком, с којом остаје у доживотном пријатељству. Крајачић 1966. припрема и фамозни Брионски пленум, на којем пада Александар Ранковић, а, како показују ове врпце, Крајачић помаже Титу и да, уз сарадњу Католичке цркве, од Италије испослује признање западних граница Југославије, то јест СР Хрватске.
„Кад смо мицали Ранковића, одредио сам“, пише у транскрипту, „да то буде на Брионима, тако никакав непријатељ није могао доћи и свака је псина била отклоњена…“ Брионским пленумом није макнут само Ранковић. Поражена је цијела унитаристичка струја, која се ослањала на Србију и на Удбу.
„Садашњи је устав (из 1974.) круна свега што смо дуго година смјерали. Ка томе се дуго ишло, али се то што хоћемо недовољно извршавало“, каже Крајачић па појашњава: „Сједио сам дуго година и у Уставној комисији и приговарао Кардељу – добро, мајку му, оставите нешто и за републике… сматрао сам да треба нешто оставити и федерацији, да војска треба остати јединствена. Зато сам и рекао, даш им иглу, а ушицу држиш код себе… То онда није оно куда идемо…“.
Његове инсајдерске тврдње о томе како су Партија и Црква сарађивале на утврђивању западних граница државе – које је Крајачић, чини се, више доживљавао као Хрватску, а Тито као Југославију – данас дјелују шокантно.