– Борили су се као антички хероји, фантастично! Један луди српски момак Ристо пуцао је сам из тешког митраљеза, за шта је обично требало више војника, при том бос, јер га је њемачки народ прекинуо у сушењу чарапа – написао је Алекс Kершоу, амерички публициста у књизи “Најдужа зима”.

Други свјетски рат

Након што су остали без муње, њих су заробили Нијемци. Kомандир извиђачког вода Лајл Бук није имао појма каква их нацистичка “зверка” испитује, мислећи на Јоакима Пајпера. Послије испитивања, извиђаче је чекала голгота. Укрцали су се у отворене вагоне са још неколико стотина америчких заробљеника и кренули пут Немачке. Скоро двије недјеље је трајало нацистичко разметање и показивање “трофеја” по немачким градовима.

Тек око Нове године 1945. године стигли су у баварски град Хамелбург, покрај којег се налазио логор Сталаг 13. Ту се налазило још од 1941. године око 5.000 Срба који су Американце дочекали као браћу. О томе је Светозар Ђорђевић, некадашњи заробљеник, оставио свједочанство у дјелу “У канџама”:

– У новој 1945. години су стигли и наши савезници – Американци… Било их је око 800, са једним Јапанцем и једним Србином (Ристо Милошевић). Сви млади, здрави и стасити људи, али измучени блиједи и замазани од дугог пута. Дођоше нам Американци, али не као ослободиоци, већ као заробљеници! Дочекали смо их као савезнике, браћу, а тако су нас Французи дочекали 1941. године – написао је Светозар.

Прве ријечи су им биле да су гладни, а пакети са храном су стално каснили. Морали су да прихвате корице хљеба, остатке хране, чај и шећер и покоју цигарету. Међутим, одржала их је храна коју су им Срби давали. Ристо Милошевић је често преко жице ишао у српски дио логора и доносио храну. Нешто најупечатљивије чега се Лајл Бук, командир извиђачког вода, сјећа је један догађај из логора који је имао наставак и на слободи, наводи портал „Београд“.

– Једном је Ристо дошао из српског логора и рекао: “Хеј, Бак, тражи те један лик из Сент Луиса”. Отишао сам са Ристом преко жице и сјео у бараку са Србима, гдје смо причали иако је то било забрањено. Неколико година касније у моју ординацију, гдје сам радио као киропрактичар, ушао је један човјек који ми је био познат, на крају се испоставило да је рођени брат оног Србина кога сам упознао у логору – рекао је Лајл.

Србима је храна пристизала много брже јер су били у бољем положају од америчких војника, а такође су радили на пољопривредним имањима, па су вишак хране доносили у логор. Све што су имали су са Американцима дијелили на равне части, а у Америчкој литератури је ово често истицано као невјероватан гест великодушности и као поступак српских официра, који је, по изјавама америчких заробљеника, спасио многе америчке животе.

Срби и Американци дијелили су ропске муке четири мјесеца, све до 6. априла 1945., када је америчка 14-оклопна дивизија, под командом генерала Патона, тенковима провалила кроз логорску ограду и ослободила заробљенике.