Главни мит који се везује за средњовековну Србију је употреба златне виљушке на двору. Ми вам откривамо у чему се заиста храна служила и конзумирала.

Дворац

Кувало се углавном у посуђу израђеном од глине, једноставном, без декорације. Јело се за столом, са синије која је била округла или четвртаста, а у најстарија времена и са земље. Као прибор за јело употребљаване су кашике, виљушке и ножеви који су могли бити гвоздени, али и од корала, сребра или позлаћени. Посуђе се и увозило, али и правило у српској држави, па се у 15. вијеку помињу српска гвоздена боца, пехар српски и пехар на босански начин. Ђурађ Бранковић је у дубровачком покладу оставио чак 50 писаних и позлаћених чаша.

За реконструисање изгледа средњовековног прибора за јело од значаја су археолошки налази као и фреске у средњовјековним манастирима. Интересантан је прибор за јело осликан на новозавјетним представама.

Тако се на фресци Тајне вечере из 13. вијека, у манастиру Студеници, могу видјети виљушке. Двије двозубе виљушке у пару, с ножевима оштрог врха, насликани су испред Христа и апостола Петра на начин како се поставља прибор за ручавање, док се велика трозуба виљушка налази на средини стола.

Овај интересантан и очигледан податак нам сугерише да се још у 13. вијеку на нашем двору могло јести прибором, а не прстима, како је то био обичај за средњи вијек. Најстарије информације везане за виљушке у власништву српских владара и властеле ипак потичу касније, из прве половине 15. вијека. Стјепан Вукчић Косача (1404-1466), херцег од Светог Саве, користио је есцајг начињен од сребра, корала и горског кристала. Овај скупоцени есцајг, највјероватније је био добављен из Венеције.

Прва српска виљушка откривена је на нашем тлу 1973. Нађена је у слоју шута манастирског комплекса Сопоћани. Каснијих година пронађене су овде још три исте такве двозубе виљушке. До сада о њима није дата никаква стручна анализа, па је могуће изнијети само неколико претпоставки. Вјероватно су направљене на тлу средњовијековног Раса, прије 1690. године, у домаћим радионицама, будући да није реч о предметима луксузне израде, објавио је портал Опанак.

Међутим, овакве двозубе виљушке нису служиле као есцајг. Виљушка са два крака служила је да се комад меса пренесе у тањир, а јело се ипак прстима. На српским средњовијековним дворовима јело се из дрвених посуда, као што је јео и обичан народ. Свако ко је одлазио код некога на гозбу носио је свој нож, који се сматрао личним предметом. Кашика улази у употребу тек током 14. вијека, а до тог периода јело се директно из посуде. Што се тиче доказа о златном и сребрном посуђу, они потичу тек из 15. вијека пред пад српске деспотовине.

Дакле, ријешили смо недоумицу и расвијетлили мит о српској златној виљушци. Немањићи је нису имали, а на фрескама из њиховог времена су вјероватно доцртане реконструкцијама након 15. вијека.