Кад је Обреновац имао пругу, били су то дивни дани за привреду овог краја, а народу је било много једноставније стићи до главног града, него данас приградским аутобусима.

Некадашња жељезница је, с парним локомотивама, саобраћала до Обреновца. У Београд, прије рата, стизало је десет пута више путника возом, иако је град био пет пута мањи.

Парна локомотива која је некада тутњала уским колосеком данас дjелује као сjећање на неки старовременски филм. Па ипак, и данас постоји Удружење љубитеља жељезнице које чува сјећање на све добро што је некад доносила веза овим приградским превозом, и још више, које вјерује да бисмо по узору на „ћиру“ и данас могли да ријешимо многе проблеме везане за градски превоз у Београду.

Многи који су живјели уз пругу у оно вријеме, сјећају се данас ове врсте превоза, и посебно говоре о станичним зградама, попут оне, у Малој Моштаници. Тврде да су грађене квалитетно, готово у умјетничном стилу, и да их се ниједна мудра држава не би одрекла.

Мјештани Умке, Барича и Мале Моштанице некада су живјели на брдима, да би касније, због пруге, та насеља полако „силазила“ ближе „ћирином“ колосеку. Причају нам како је „ћира“ укинут око Ђурђевдана 1968. године. Воз из Сарајева, који је саобраћао овом трасом, некада је био толико пун да су путници мјесто тражили на крову вагона. Постепено укидање воза прво је скратило трасу само до Чукарице, одакле је било веома тешко стићи до града, будући да је аутобуски превоз који је требало да покупи путнике био врло лоше организован.

Сјећајући се легендарног воза и свих предности које су због њега имали, чланови Удружења љубитеља железнице верују да би и сада могла да буде успостављена лака приградска железница трасом пруге којом је некада ишао „ћира“.

– На прузи су оштрије кривине него код класичних жељезница, а профил тунела између Умке и Мале Моштанице је премали за данашње возове – објашњава саобраћајни инжењер Карло Полак, наводе Новости.

Најзад, најјачи аргумент у корист жељезнице, Полак износи потпуно сликовито и мирно.

– Прије Другог свјетског рата, београдска железничка станица имала је 45.000 путника дневно, готово десетоструко више него данас. Подсјећам, то је био град који је имао пет мута мање житеља. Иначе, у већини градова Европе величине нашег града данас је сасвим природно да жељезничка станица у строгом центру града има више од 100.000 корисника.