Овог 28. септембра 2022. године навршава се тачно 31 година од једног од најмистериознијих покушаја војног пуча у ЈНА послије дебакла у Словенији и почетка грађанског рата у Хрватској. Мртви, рањени и заробљени војници су се појављивали свакодневно на ТВ екранима, многи припадници тадашње ЈНА осјећали су горчину и захтјевали да се смјени неспоспобни војни врх и доведу провјерени и одлучнији кадрови. Првима је пукао филм у Гардијској бригади.

Истини за вољу о пучу у СФРЈ причало се и раније, па тако адмирал флоте у пензији Бранко Мамула у својој књизи „Рат у новом стољећу“ описао је како је до пуча који би ЈНА извела да би спасила Југославију требало да дође 1986. године. О томе Мамула кога су неки звали „југословенски Јарузелски“ по узору на пољског генерала Војћеха Јарузелског који је извео пуч у Пољској пише:

Снажан удар по сецесионистима

„Штаб Врховне команде није био предвиђен Уставом СФРЈ и није могао замјенити Уставом одређеног врховног команданта – Председништво СФРЈ. Дошло је до спорења, земља се цијепа по свим сегемнтима друштвених функција и живота. Било је посве очито да се приближава крај СФРЈ и ми смо у најужем дијелу Штаба Врховне команде, 1986 године донијели одлуку о државном удару. Одабрали смо једнице и старешине у свим главним градовима република и покрајина, и још неким важним гарнизонима, подигли степен готовости и одржавали га покривеним опасностима по безбједност земље, која је уистину постојала. Време када ће се морати преузети власт остављено је да се процјени, написао је Мамула.

Током разговора генерал Аџић прихватио је да саслуша захтјеве официра, али кад је пред њега изнијет захтјев да он смјени Кадијевића, одбио је…

Истог дана генерал Аџић је посјетио Гардијску бригаду и пред препуном салом официра изјавио да ће ЈНА адекватно реаговати по војним циљевима у Словенији, што су окупљени официри поздравили громогласним аплаузом. Међутим, од масовног удара није било ништа, а ЈНА се под понижавајућим условима повукла из тада најсеверније републике у СФРЈ, подсјећа Курир.

Крај рата у Словенији

Краткотрајни рат у Словенији је био завршен. ЈНА је потписивањем Брионске декларације била приморана да се повуче из Словеније. У то вријеме већ почињу и прве блокаде касарни у Хрватској, међу којим је била блокада вуковарске касарне. У источној Славонији већ се налазио велики број једница ЈНА из 12. Новосаског корпуса. Гардијска бригада је већ половином септембра 1991. завршила мобилизацију и знала је да иде у Вуковар на задатак да деблокира касарну.

Негдје у то вријеме десило се ракетирање колоне артиљеријског дивизиона код Товарника од стране нашег ратног ваздухопловства. Приликом ракетирања колоне дивизион је уништен, а мајор, командант дивизиона смртно је страдао. У јавности су већ тад кружиле приче да генерал Антон Тус, иначе бивши командант РВ и ПВО, ступио у Збор народне гарде и однио оперативне планове РВ и ПВО у Загреб. Официри пучисти такође су добијали информације да авиони РВ и ПВО којим су пилотирали Хрвати бацају бомбе у Дунав, и да се дешавало да туку по јединицама ЈНА које су увелико дејстовале у околини Вуковара. Све ово поново је утицало на официре Гардијске бригаде да се покрену и да покушају да изврше нови пуч.

Тог 27. септембра 1991. командант Гардијске бригаде, тадашњи пуковник а касније генерал и командант Војске РСК у вријеме операције „Олуја“, Миле Мркшић саопштава мањем броју официра да је донијета одлука да се смјене генерали Кадијевић, Спирковски, Силић, Јурјевић, и адмирал Бровет. За ову акцију ангажоване двије чете Војне полиције са оклопним возилима БОВ М86. Једна група специјалаца упућена је у зграде ССНО по начелника ССНО генерала Кадијевића и његовог заменика адмирала Бровета, а једна чета Војне полиције са оклопним транспортерима за генерале Спирковског и Силића, и генерала Јурјевића.

Упад специјалаца у ССНО

За извршење су одређене двије чете војне полиције оклопних транспортера у касарни Дедиње. Једна да буде у приправности и да заузме команду Прве Војне области, друга чета да заузме команду ратног ваздухопловства у Земуну и доведе генерала Јурјевића. Тог 27. септембра око 22 часа увече чета специјалаца муњевито је заузела све излазе из ССНО и блокирала све зграде. У истом дану одјекнула је и вијест да је на ВМА настала побуна против генерала Кадијевића и адмирала Бровета. Такође, причало се да има побуна и у самој команди РВ и ПВО. На то се надовезивала прича да су „дигнути“ дијелови 63. падобранске бригаде да бране команду ратног ваздухопловства, али то није било тачно.

Са два вода чете ВП за противтерористичка дејства, преузете су све пријавнице и стражарска мјеста око зграде Генералштаба и ССНО. То обезбјеђење је вршио батаљон за обезебјеђење из састава Гарде. Предаја обезбјеђења је урађена веома брзо и без икаквих сукоба. Савезног секретара је обезбјеђивало једно одјељење подофицира из састава Првог вода чете вода Војне полиције за противтерористичка дејства. Већи дио њих није био у згради ССНО, већ код куће. Генерал Кадијевић се у вријеме блокаде затекао у кабинету, а командант Гардијске бригаде пуковник Мркшић упутио се код њега, гдје се кратко задржао и неколико пута ишао горе -доле и побуњеним подофицирима и официрима саопштавао да ће све успјети, а онда приликом једног од повратака услиједио је шок.

Одједном, Кадијевић кога су обиљежили као издајицу проглашава се патриотом и тврди да је Слободан Милошевић издао ЈНА. Тад је дат сигнал „Сунце“ који је значио да се једнице врате у касарне. Међу специјалце су прије повратка дошли генерал мајор Аца Васиљевић, и пуковник Вулета Вулетић и почели да их убјеђују да одустану од пуча. Актери пуча аутору текста испричали су да је то изазвало општу збрку. Колики хаос је владао говори и податак да док су ти разговори трајали неки подофицири који су чували Кадијевића стали су на страну пучиста.

„Неки од учесника у пучу су током разговора са генералом Васиљевићем су видјели да нешто није у реду и чудили се зашто је начелник безбједности против тога да специјалци спасавају Југославију. То је била дилема коју нису успјели да разреше. Тада је један старији водник рекао: „Дај да их побијемо и завршимо посао“. Један од официра питао га је : “Ко ће на чело војске. Није ово Африка у којој наредници врше државни војни пуч. Напашће нас сутра тенкови, знаш шта је било у Русији, казаће да је група антијугословенских или прохрватски усмјерених официра покушала пуч, а тенкови ће то спријечити. Или ћемо цијелог живота бити издајници или ћемо изгубити главу“, испричао је нешто више од двије деценије касније један од актера овог пуча, нашем новинару.

Актери неуспелог пуча су преко мотороле издали наређење потчињенима да поступе по сигналу “ Сунце“ и сви заједно оду из центра Београда. Чета Војне полиције за противтерористичка дејства се враћа у касарну на Дедиње. Пуковник Мркшић је по повратку у касарну наредио да се окупе старјешине из чете за противтерористичка дејства и поновио: „Ми смо ту погрешили, они су патриоте и Југословени“, и није било ништа ту да се пита. „Ми идемо у Вуковар да деблокирамо касарну и враћамо се најкасније за седам дана.“ То је било 28. ујутро, а 30. септембра јединица је кренула пут Вуковара.

Тог 28. септембра Кадијевић је послије одласка пучиста затражио хитан састанак са дијелом предсједништва СФРЈ. Састанку су осим Кадијевића присуствовали: Слободан Милошевић, Момир Булатовић, Борисав Јовић, Бранко Костић и генерал Благоје Аџић. На том састанку Кадијевић је изнио оцјену ситуације на ратишту. Осврнуо се и на стање у самој војсци и на пропали пуч.

Како је у својој књизи “ Последњи дани СФРЈ“ члан председништва СФРЈ Борисав Јовић навео, Кадијевић је рекао:

“Да постоји организовани рад на разбијању војске и да је сада најактивнији удар од стране српских опозиционих снага. Кадијевић је навео да је упад у ССНО био трећи покушај пуча за три дана. Први је био према његовим наводима у команди ЈРВ; други на ВМА и трећи у Гардијској бригади….., а одлучено је и да сви они који су учествовали у пучу буду моментално послати у Вуковар. Генерал армије Вељко Кадијевић је тек јануара 1992. поднио оставку на мјесто секретара за народну одбрану, а на његово мјесто дошао је генерал пуковник Благоје Аџић који је смијењен у чистки 42 генерала ЈНА маја 1992.

Након операција у Вуковару и Хрватској које су биле потпуно, са војног становишта, неразумне, ЈНА се на крају се свела на територију Србије и Црне Горе и убрзо је 1992. године престала да постоји као таква. Неки од актера пуча су унапређени, неки су истјерани из службе и маргинализовани. Истина се никада није сазнала. Пуч у којем је ЈНА требала да похапси политичаре и спасе државу постао је урбана легенда. Неки су били спремни да погину за идеале, а други да тргују за унапређења, чинове. Иначе ЦИА је још 1988. године у свом извјештају о могућностима војног удара имала информације да је то немогуће извести због амбиције војног руководства да пактира са политичким елитама