Ваља се подсјетити како су се „закотрљали точкови“ српске револуције. Да бисмо то учинили вратићемо се у године 1803. и 1804. како би на тренутак оживјели неке личности и догађаје који су покренули процес који ће се дефинитивно завршити 1878. године стицањем независности на Берлинском конгресу.

Карађорђе

Повратком од султана одметнутих дахија у Београдски пашалук (Смедеревски санџак), почетком 19. вијека, положај Срба постаје неподношљив и они почињу припреме за оружани отпор.

Почетком 1803. године, 12 кнезова састају се у Боговађи и договарају се да се обрате султану за помоћ али и да за осам мјесеци подигну устанак.

Потресним ријечима прота буковички Атанасије описује ово стање на састанку шумадијских првака у Орашцу (током једне свадбе) на Аранђеловдан 1803. године:

„Већ земља стење, а небо над нама плаче гледајући толика и таква нечувена тиранства на нама. Браћо, ми смо робови, нисмо само ми него и наши синови, унуци, праунуци и тако довијека; а браћо моја, три пута је боље мријети славно него у робству живјети довјека срамно“.

Пресретнуто писмо

Ситуација се из дана у дан погоршавала. Враћањем читлучких односа и прављењем ханова по селима, укинута је Србима тешко стечена кнежинска самоуправа у Београдском пашалуку. Те давне 1803. године припрему српског устанка пореметило је и једно пресретнуто писмо.

Кнез Алекса Ненадовић писао је током љета у Земун барону Митезеру о припремама међу Србима за устанак и тражио џебану од Аустријанаца, али је писмо доспјело у руке дахија које су већ одраније начуле да Срби нешто спремају, а сада су имале и чврст доказ.

“Да знате да смо ми ове дахије међу собом посвађали и они ће се скоро између себе потући; зато молимо приправите џебане и официра, а војске доста имамо, да нам помогну да дахије одавде отјерамо“, писало је, између осталог, у поменутом писму.

Срби су устанак планирали на прољеће, „кад шума озелени“. Међусобно посвађане дахије нису више имале шта чекати и збијају своје редове, плашећи се Аустрије, али и пријетње од самог султана. Између 4. и 10. фебруара 1804. године убијено је више од 70 најугледнијих Срба. Овај догађај у историји је познат као “сјеча кнезова”, а међу онима који су страдали били су Алекса Ненадовић, Илија Бирчанин, Марко Чарапић, Хаџи Рувим… Њихове одсјечене главе однијете су у Београд и набијене на коље.

Вријеме метежа и несигурности достигло је сјечом кнезова свој врхунац. Многи виђенији људи били су побијени, док су се остали сакрили по шумама и у збеговима размишљали о отпору или бјекству из пашалука. Атмосфера неизвјесности проносила се пашалуком. Како је Вук Караџић биљежио: ’’Ту сад другога суда ни спасенија нема, него да се бранимо и да бијемо и ми њи; кад ћемо везани женски мријети, од њихови џелата и сеиза, боље да умремо јуначки, као људи…’’.

Како је све почело?

Народни представници из појединих нахија окупили су се у Орашцу у Марићевића јарузи, поново под окриљем свадбе, на Сретење, у уторак 14.(15.) фебруара 1804. године како би донели одлуку о томе шта им је чинити. Договорено је да се крене у обрачун са дахијама.

Улогу вође устаника најприје су одбили харамбаша Станоје Главаш и орашачки кнез Теодосије Марићевић, да би на крају ту улогу прихватио Ђорђе Петровић (Карађорђе) који је избјегао сечу тако што је успио да се одупре Турцима који су дошли по њега и затим отишао код Станоја Главаша који се крио код јатака.

Истог дана паљењем ханова у Орашцу, Раниловићу, Тополи, Жабарима и другим селима покренути су точкови “српске револуције” како је своје дјело касније назвао њемачки историчар Леополд Ранке. Одмах су разаслата писма нахијама и њиховим народним првацима са обавјештењем да је почело паљење ханова и протеривање Турака и да сви почну чинити исто.

Непоткупљиви Карађорђе

Аганлија и Карађорђе сусрели су се у снијегом завејаној Дрлупи 24.(25.) фебруара 1804. године али је умјесто договора дошло до сукоба у ком су двојица погинула, Аганлија је био рањен у ногу, а Станоје Главаш у главу. Због хладноће и снега ни оружје није радило како треба. Иако Срби првог дана сукоба нису били у повољном положају, Аганлија се сутрадан повукао у Београд који је наредних дана одсјечен од остатка пашалука.

Дахије ипак покушавају још једном да преговарају. Са Турцима у Паланку на преговоре долази београдски митрополит Леонтије који је још раније упозорио Карађорђа да ништа Турцима не вјерује. Дахије су нудиле Карађорђу 500 кеса новаца, имања и звање врховног кнеза, па чак и гаранције страног владара али је Карађорђе све одбијао:

„Догод ја гледам гробове нашије сербски кнезова, које су дахије исјекле и догод ви не убијете мене као и друге кнезове што сте исекли, међу нама неће бити мира“.

Шта је било послије?

Бој на Дрлупи био је “ватрено крштење” у борби устаника са дахијама за које је пашалук био изгубљен. Повратка на старо више није могло бити и за два и по мјесеца 10 од 12 нахија пашалука било је ослобођено, а Београд опсједнут.

Дахије ускоро бјеже Дунавом на Аду Кале гдје их је са својом четом похватао Миленко Стојковић и побио августа 1804. године, а њихове главе затим послао у Београд, па потом и у Истанбул.

Дахија више није било али био је то тек почетак српске револуције и дуготрајне борбе за независност Србије.