У средњовјековној Србији јело се скоро све исто што и ми данас једемо, а понајвише је био заступљен хлеб, што је такође и данас случај. Месо се јело углавном на дворовима и најпре је давано мушкарцима.

Главни мит који се везује за средњовјековну Србију је употреба златне виљушке на двору. То и јесте само мит.

„На српским дворовима током средњег вијека јело се из дрвених посуда, као што је јео и обичан народ. Свако ко је одлазио код некога на гозбу носио је свој нож, који се сматрао личним предметом. Виљушка с два крака сужила је да се комад меса пренесе у тањир, а јело се прстима. Кашика улази у употребу тек током 14. вијека, а до тог периода јело се директно из зделе. Што се тиче доказа о златном и сребрном посуђу, они потичу тек из 15. вијека пред пад српске деспотовине. Мит о томе да се на српском двору јело златним есцајгом потиче из 19. вијека“, објашњава за Блиц Љубица Винуловић, сарадник Одјељења за едукацију и рад са публиком Народног музеја у Београду.

Двопек

„Постоји податак да је у Јасиној пекари (14. и 15. вијек) на Новом Брду осим хлеба прављен и двопек, намјењен путницима, као и пита са сиром“,  каже виши кустос Наташа Церовић. Занимљиво је и да, према Закону о рударима (1412) из доба деспота Стефана Лазаревића, рудари не морају да плате лош хлеб.

Хљеб и житарице

Она додаје да су главне одлике средњовјековне исхране у Србији прије свега велика употреба хљеба, затим разних житарица и одређене количине меса. Јело се исто воће као и данас – јабуке, крушке, шљиве, трешње.

Пите и суво месо

„Јела која потичу из средњег вијека, а ми их и данас припремамо, прије свега је хљеб, који је прављен најчешће од пшенице, али и од јечма, проса, ражи, овса. Затим разне каше прије свега овсена и каша од проса, коју су правили са млијеком, разне врсте пита с месом и сиром од растегнутог теста. Торта од сира позната је посластица која се и данас прави у разним крајевима Србије и на приморју. Ту су и пршута и кобасице од свињског меса“, каже Винуловићева.

Према ријечима Натаче Церовић, вишег кустоса у Народном музеју Србије, у раном средњем вијеку куће на селу су се углавном састојале од једне, ретко двије просторије. У централној просторији налазило се огњиште – мјесто окупљања породице. Ту се кувало и обједовало, али и спавало и радило.

Све у једној соби

Градски модел организовања простора настаје током 13. и 14. вијека. Кухиња је ту посебна просторија у оквиру куће или је придодата уз њу. Имала је огњиште, као и сто, столице или клупе, посуђе и прибор за јело. Поједина, имућнија господа су поред овакве просторије имала и трпезарију са свим потребним инвентаром.

Чачкалице на двору

„Владарски модел организовања био је доста сложенији. Кухиња, пекаре и оставе биле су смјештене у дворишту, ван двора. У самом двору, обично у великој сали, била је смјештена трпезарија са великим столом, који је био застрт столњаком, са столицама около, различитим врстама посуда, прибором за јело и детаљима које подразумева и данашња трпезарија – сланицима, чачкалицама и салветама“, каже Церовићева.

Кувало се углавном у посуђу израђеном од глине, једноставним, без декорације, док је оно у којем се служила и износила храна и држала течност на трпези, осим што је било функционално било и лијепо украшено.