Априла 1986., поводом предстојећег суђења усташком ратном злочинцу Андрији Артуковићу, након писма примљеног од Ракић Пане, лист “Дневник”, Нови Сад, објавио је чланак: “Како су попуњаване велебитске јаме”.

Како су попуњаване велебитске јаме

Доносимо факсимил објављеног чланка, као и интегралан текст писма покојног Ракић Пане.

„Уредништву Редакције листа „Дневник“, Нови Сад

Поводом чланка у Вашем листу: „Зашто је Артуковић ликвидирао Др. Јешу Видића“, као и да се не зна датум његове погибије у Јадовном, јављам се јер је битно и да се ово сазна у вези са зликовцем Артуковићем.

Као дјечак – болесник са 14 г. јула мјесеца 1941. г. налазио сам се у болници у Госпићу. Болница се налази поред цесте која пролази према Јадовном и Велебиту. Првом половином јула мјесеца 1941.г. том цестом спровођене су (ноћу и дању) дуге и дуге колоне везаних људи – двоје по двоје , а између редова налазио се дуги канап – пајван или слично за који су били парови везани.

Са стране колоне су усташе са ножевима на пушкама спроводиле ове колоне: гурали, тукли и бајонетама подбадали оне који су исцрпљени и споро се кретали. Овај призор гледали смо са прозора болничких соба, ходника и тераса. Из тужне колоне неко носи завежљај у оној руци која није везана за друга до њега, неко торбе и завежљаје на леђима. Све је то погрбљено, савијено и измучено и једва да се колоне крећу путем.

Један од мученика у тим колонама био је сигурно и Др. Јеша Видић. Колико се сјећам такве колоне су пролазиле неких десетак дана у првој половини јула 1941.г. Болничко особље бранило нам је да гледамо ове спроводе. Међу болесницима се прича да се воде на принудни рад у Јадовно и да ће послије неког времена бити враћени својим кућама, као и да су то махом Јевреји, Срби и њима слично. Добро се сјећам кад један љекар рече:

“Поглавник и Андрија све те колоне шаљу на пут без повратка. “
Ко је поглавник знали смо, али за Андрију не. Један старији болесник нам касније у соби рече:

То је Министар унут. послова „НДХ“ Андрија Артуковић и прва личност до поглавника.

Ја сам родом из Широке Куле (засеок Ракићи) недалеко од Перушића. У јулу мјесецу 1941.г. док сам се налазио у болници (по исказу преживјелих), била је недјеља кад је становништво православне вјере позвано у цркву ради покрштавања. Народ је из свих засеока дошао у цркву.

Умјесто покрштавања многи су убијени и спаљени у цркви. Један дио народа се разбјежао и склонио се у оближње шуме и вртаче, настало паљене домова и пљачка свих засеока: Ракића, Ковача, Ловрића, Дмитровића, Кораћа, Милеуснића и др. српске вере. У мом засеоку било је 6 породичних домова (домаћинстава). У првом налету (недјеља) убијања и паљена домова, жена и деца, старији и слично склонили су се у шуму и вртаче.

Сутрадан искупи се шест жена, једна девојка и седмеро дјеце од 3 до 12 година, међу којима је била и моја мајка Ана и млађа сестра Анка, код мојих првих комшија Ромића – католика, са којима се увијек лијепо и у слози живјело, да траже воде и хране. Добили су воду и храну уз жаљење да је то миран и поштен народ.

Препоручено им је да се пријаве у Перушићу у полицијској постаји гдје ће добити одобрење да се врате на своје домове, јер су двије куће остале читаве, као и да ће комшије гарантовани за њих.

Нажалост комшије нису могле помоћи. У Перушићу су задржане, а потом свих 6 жена и 7 дјеце спроведени су у Лички Осик и у тамошњем „Борику“ сви побијени и бачени у јаму.

Иза ове групе жена и дјеце (Ракић) изостала је једна дјевојка и једна дјевојчица од 12 г., па пошто су од комшија Ромића – католика сазнале да су им мајке и др. рођаци отишли у Перушић да се пријаве – то је удаљено 4-5 км и да ће добити одобрење да се врате у своје село, кренуле су за њима. У полицијској постаји у Перушићу већ није било њихових најближих. Један оружник их је испратио ван града да им покаже пут за Лички Осик (удаљено 4 км) и да ће тамо наћи своје и да им се прикључе.

Међутим, пошто их је извео ван града и показао пут рекао им је: „Кад се удаљите за 1-2 км скрените са пута и преко поља бјежите својим кућама и негдје се склоните. Ваши се неће никада вратити из „Борика“ на Л. Осику, јер наређење из Загреба је такво да се сви стријељају без обзира на узраст и старост.“

Послушале су савјет и тако су избјегле судбину својих најближих. Једна је послије у рату погинула, друга је нажалост прије месец дана (млађа) преминула у загребачкој болници – послије неуспјеле операције.

Како сам дознао у „Борику“ код Л. Осика, у јуну и јулу месецу 1941.г. стријељано је и бачено неколико стотина жртава. Од прије неколико година откривено је и спомен обиљежје те масовне гробнице, о којој се још мало зна у јавности. У ту јаму су бачене и многе жртве из дугих колона које су се кретале према Јадовном. Од дугог пута многи су били исцрпљени, у „Борику“ су заустављане колоне, поједине жртве одвајане, убијане и бачене у пом. јаму, јер је то било на путу за Јадовно (удаљено око 20 км).

Тко зна можда је и у тој јами окончан живот Др. Јеше Видића. Да се вратим нешто уназад, кад је народ на превару позван на прекрштавање. Из свих засеока које је напријед навео из Широке Куле, они који су преживјели масакр првог дана (недјеља) склонили су се у шуму и вртаче чији простор заузима 4-5 км. То је предио зван Лисина, Црни врх и Марина глава. Сутрадан – понедјељак полицијске постаје из Перушића, Личког Осика и Ш. Куле сручиле су се са својим кољачима на тај мали простор, правећи хајку, убијајући све живо од најмлађег до најстаријег.

Страдало је преко 200 лица, међу којима и мој отац и 2 старија брата од 17 и 19 година. Кад су у једном жбуну пронашли моју снаху (супруга брата од стрица) Марицу – била католкиња и у наручју крила сина од 1. године, иначе родом из околине Загреба, молила је зликовце да поштеде и њеног сина, показивала личну карту да је из Загреба и католкиња и да хоће да иде код својих родитеља у околини Загреба. Међутим, убише јој прво дете у нарамку а потом и њу, говорећи да они који се удају за Србе и са њима друже да им нема живота, без обзира које су вјере.

Њена једна ћерка Славица од 5 г. са баком такође отишла је у јаму „Борик“ са осталима како сам напријед навео. Дијалог ове жртве и зликоваца чуо је човјек из сусједног жбуна, који је остао неоткривен и том приликом преживио ове масакре. Све се ово дешавало у првој половини јула мјесеца 1941. г. кад је становништво било мирно, радно и покорно, јер од устанка у том крају села још није било ни помена.

Како сам ја преживио и живу главу извукао из Госпића – тог усташког осињака и нашао се у партизанима од почетка 1943.г. то је посебна прича, којој овдје није мјесто да се говори. Мислим да још има живих свједока из тог времена, без обзира на којој су се страни налазили (јер били су то разни стицаји околности) па би требали да Вам се јаве, како поводом Др. Јешића, тако и у вези Артуковића, његових наредби и одлука за масовне злочине над цивилним становништвом.

Није Артуковић случајно одабрао Јадовно у Велебиту и „Борик“ у његовом подножју за своје злочине у 1941. године.

У народу се причало – док је он још за вријеме бивше Југославије вршио диверзије у Брушанима – подножје Велебита и послије бјежао у Италију – пријетио и слао поруке; да кад дође његово вријеме власти да ће све јаме у Велебиту попунити Србима, Јеврејима и др. који нису његови истомишљеници.

Нажалост, ову је пријетњу остварио, не само у овом крају, већ широм такозване „НДХ“.

Драги другови да ли ћете од овога нешто објавити у Дневнику, остављам Вама да ви о томе одлучите, а требало би. Приказ је истинит, а живих сведока још засигурно има, како оних који живе у Апатину, Пригревици, Београду тако и у неким другим мјестима, који су преживјели описане голготе или су знали за неке одлуке и наредбе зликовца Артуковића.

Ако нешто од овога објавите навести: Адреса позната редакцији.
С поштовањем.

Ракић Пане,  Н. Сад, 3. ИВ. 1986.г.“

Извор: Јадовно