Српски градови за које још нисте чули!

Српски градови

Када живите на тлу на којем се историја непрекидно дешава, одиграва, плете и расплиће, не можете очекивати да градови, вароши и села задрже једно те исто име хиљадама година. Не можете очекивати ни да прође пар вијекова а да до промјене не дође.

Историја Србије је пребогата да би стала у један текст. С тога смо одабрали само неколико српских градова који су имали прилику да мењају имена.

СОМБОР – Првобитно мађарско име града је било “Цзоборсзентмихáлy” и вјерује се да је од тог имена настао Сомбор. Под садашњим именом је први пут споменут 1543. године, али постоје и друга српска имена града у старијим документима попут Самобор, Самбор, Самбир, Сонбор, Санбур, Зибор и Зомбар. Срби су га такође колоквијално називали и Раванград.

АПАТИН – Град се први пут помиње у 11. вијеку под именом Опатија, и сматра се да се из тога развио данашњи назив.

ЗРЕЊАНИН – Најдуже се звао Бечкерек, или Нађибечкерек, што на мађарском значи Велики Бечкерек. Претпоставља се да то долази од њихове ријечи за шуму или гај, “керек”. 1935. године град мијења име у Петровград, у час краља Петра И Карађорђевића, али ће то име носити само једанаест година, пошто ће 1946. постати Зрењанин, у част јужнобанатског комунисте и партизана Жарка Зрењанина Уче кога су нацисти убили 1942.

НОВИ САД – Првобитно је носио имена Рацко село, Рацки град, Рацка Варош и Петроварадински Шанац. Нека вас придјев “рацки” не збуни, то значи рашки, односно српски. Савремено име је настало 1748. године у својој латинској форми Неопланта, а модерни српски назив је његов дословни превод. Мађари га и даље називају Úјвидéк.

ОБРЕНОВАЦ – За вријеме турске власти се звао Палеж, што је иронично пошто је за вријеме Другог српског устанка спаљен до темеља у борбама са Турцима. У потпуности га је обновио кнез Милош из династије Обреновића по којој је потом добио име.

КРАЉЕВО – Овај град се првобитно звао Рудо Поље, у средњем вијеку, када је још увек био само село. Касније, почиње да се назива Карановац и тако ће се звати све до пред крај 19. вијека када, у част тога што смо поново постали краљевина, добија садашњи назив.

ЧАЧАК – Током средњег вијека овај град се звао Градац, са идентичном етимологијом као и аустријски град Грац који су основали такође Словени; конкретно, градац значи “мали град, мала утврда”. Можда би био и лијеп као свој алпски имењак да нису дошле Османлије, окупирале нам земљу па тако и њега и почеле да га назива “чачак” што на турском језику значи “блато, муљ”. Турке смо отјерали, али је Чачак остао Чачак. Не усуђујемо се да позовемо житеље Чачка да врате име Градац, али би нам било драго да то ураде. Љепше звучи.

ЈАГОДИНА – Прије него што се звао Јагодина, овај се град називао Светозарево, по Светозару Марковићу. Прије тога, називао се Јагодина. А прије тога, називао се исто тако само мало друкчије: 1399. године се први пут помиње ово мјесто као – Јагодна.

УЖИЦЕ – За вријеме Римљана звао се Капедунум и играо је важну улогу у римској провинцији Далмацији, упркос својој маленкости. Под тренутним именом први пут се спомиње 1329. године, када је и даље био мален али стратешки ужасно важан као и увек, јер је лежао на путевима ка приморју.

ЋУПРИЈА – Римљани су је звали Хореум Марги, што значи Моравска Житница, и налазила се на мјесту на коме је Цариградски друм, који је нову империјалну престоницу спајао са Римом, прелазио мостом, ћупријом, преко Велике Мораве. Срби су га звали Равно, а у 15. вијеку постаје Ћуприја. Да ли случајно или не, име је промењено због тога што су и Османлије на том мјесту саградиле мост.

ЛОЗНИЦА – За вријеме Римљана, звала се Ад Дринум, што би значи “На Дрини”. Прије него што је добило данашњу форму, у повељи краља Милутина се звала Лозица. Име највероватније долази од великог броја винограда који су постојали у том крају.

БАЈИНА БАШТА – Средином 19. вијека на мјесту некадашњег села Пљескова, подиже се варошица под именом по којем је данас зна цијела Србија. Иначе, Баја из њеног имена је вероватно Баја Осман, некакав турски спахија из тог краја.

АЛЕКСИНАЦ – Током прве половине 12. вијека, у близини данашњег града налазила се варош Миларека (за вријеме Римљана на истом мјесту је постојао римски каштел “Миллареца”), тако да се може рећи да је то било пређашње име овог мјеста, наводи „Телеграф“.

ПРОКУПЉЕ – Прво познато име овог насеља је “Хаммеум“, или “Хамео“, и тако се звао за вријеме Римљана. За вријеме Византије преименован је у Комплос, или Комблос, а Срби су га преименовали у Прокупље, можда у част Светог Прокопија, а можда је у питању и наше рендеровање грчког назива. Турци су га називали Уркуб или Окруб.

ПРИБОЈ – Под садашњим именом први пут се помиње средином 15. вијека, у писаним споменицима Отоманске империје. Град се у средњем вијеку развио из трга који се налазио испод српске тврђаве Јагат, па се може рећи да је то првобитно име ове вароши.

НОВА ВАРОШ – Варошица је настала средином 16. вијека, након доласка Турака, и називана је Скендер-пашина Паланка. Временом је нарасла на до близу две хиљаде кућа, када “букну пожар и спржи паланку до темеља”, како је својевремено записао османлијски путописац Евлија Челебија. Они који су одлучили да остану на том мјесту и саграде нову варош назвали су је Јени Касаба, што значи Нова Варош.

АЛЕКСАНДРОВАЦ – Градић у којем се сваке године одиграва у нашој отаџбини позната “Жупска берба”, некада се звао Кожетин. То је и даље назив који носи село изнад мјеста.

КУРШУМЛИЈА – Римљани су је звали Ад Финес, што значи “на крају”, пошто се налазила на самој граници Далмације и Горње Мезије. Током раног средњег вијека звала се Топлице, али након што је Стефан Немања у њој саградио манастире Светог Николе и Богородице и покрио их бљештавим оловом, прозвана је Беле Цркве. У данашњем имену, које је турског поријекла, крије се управо траг овог пређашњег назива. Наиме, Куршумлија се током 19. вијека звала Куршумље, а то је наша верзија отоманског назива Куршумли Килисе, што значи – Оловна Црква.

КЛАДОВО – Римљани су га називали Занес, Срби су га звали Нови Град, Турци су га звали Фетислам, Власи га и данас зову Клаудија. Аустријанци су први забиљежили назив Кладово 1596. године. Не зна се тачно откуд ово име; можда потиче од ријечи “клада”, можда од келтске ријечи “кладифф” што значи гробље, можда од бугарског војводе Глада из 9. вијека, а можда се одговор крије и у влашкој верзији. Зна се да у близини Москве постоји насеље истог назива, које су, вјерује се, основали српски исељеници, а и једно берлинско предграђе има исти назив, што ће зачудити само онога ко не зна да су и самој њемачкој престоници име наденула наша браћа Лужички Срби.

КЊАЖЕВАЦ – За вријеме Римске империје називао се “Тимацус Минус“, а прије него што је 1859. године добио садашњи назив звао се Гургусовац.

СВРЉИГ – Први пут се спомиње у једној византијској повељи из 1019. године, и све до 1904. се називао Дервен. Етимологија овог назива је од архаичног облика ријечи дрво, мада је могуће и да је градић добио име по српском цару Дервану из 7. вијека. Термин “цар” употребљавамо у аутентичном колоквијалном смислу, као термин који се користи за владара који влада другим кнезовима; у том смислу и Свети Сава пише о владању свог оца Немање као о “царевању”.

ПИРОТ – Римљани су га називали “Туррес“, и налази се на Појтингеровој табли, једној од најстаријих путних мапа свијета која је настала у 13. вијеку и представља копију римске карте из 4. вијека. Византинци су га називали “Qуимедава“, а као Пирот се први пут спомиње у 14. вијеку.

ЛЕСКОВАЦ – У средњем вијеку називао се Глубочица, па потом Дубочица, како се назива за вријеме Немањића; оба ова назива заправо имају исту етимологију, означавају дубоку воду. Османлије су га називале Хисар, али су га Срби за све то вријеме називали Лесковац, по дрвету леске која даје лешник, чије су га шуме окруживале.

ДИМИТРОВГРАД – Данашњи назив овог града долази од имена бугарског комунисте Георгија Димитрова, који је заговарао Балканску Федерацију између Југославије и Бугарске. Али, све до 1951. године, овај градић се звао Цариброд. 2004. године спроведен је референдум са циљем да се старо име врати али није изашло довољно гласача а потом, већина је гласала против промене. Међутим, четири година касније, 25 од 28 општинских одборника је изгласало да се врати име Цариброд, но, одлука није спроведена у дјело.

ВЛАСОТИНЦЕ – За вријеме средњег вијека, ова варош се у Житију Светог Симеона спомиње као Уска, мада постоји и легенда да је име добила по неком племенском челнику из 7. вијека који се звао Власта. Име можда долази и од имена Власине, мада је можда и град дао име ријеци. Првобитна форма овог имена је била Властимирци, па Властинци, па Влашотинац, како се спомиње у турском попису из 1516. године, па потом Власотинци. Тек се у другој половини 20. вијека усталио садашњи облик јер се тако изговара код људи из тог краја.

НОВИ ПАЗАР – Саграђен је на мјесту трговишта њемањићке утврде у Расу, по чему и носи име, пошто ријеч пазар значи трг, трговиште, пијаца; прецизније речено, пошто је Рас био састављен из неколико дијелова од којих је трг био само један, може се рећи да је претходно име овог града било Рас. Ако нас питате, требало би поново да постане Рас.

ПРИШТИНА – За вријеме Римљана, називала се Вицианум, а од 13. вијека у српским изворима се помиње под садашњим називом. Њено име не долази од ријечи “пришт” као што се обично мисли већ представља припадност извесном српском кнезу Пришку, чије се име код Лужичких Срба очувало као Приш а код Пољака као Прзибиш: све три верзије су надимци за Прибислава.

ПРИЗРЕН – Римљани су га називали Теранда, али се већ у 5. вијеку спомиње као Петризен. Савремени назив је чисто српски, и долази од “при-зрти”, што би указивало на тврђаву која се види издалека, слично као и старо име за чешко Брно – Призренице, али и за нашу тврђаву Призренац која се налази око 12 километара југозападно од Новог Брда на Косову.

ГЊИЛАНЕ – За вријеме српског средњег вијека овај се град звао Морава (неки кажу и Ружица), и у њему су често боравили наши краљеви и цареви; зна се да је у њему 1342. године био цар Стефан Урош ИВ Душан Силни. По данашњим именом се први пут спомиње крајем 14. вијека у повељи кнегиње Милице, када у њему није било ни а од Албанаца (па према томе назив не може бити по имену њиховог племена Гњинај), али су Турци по свему судећи углавном користили старији назив Морава.

УРОШЕВАЦ – Након Рата на Косову и бомбардовања Србије, те нашег политичког пораза 1999. године, Албанци су овај град преименовали у Феризај, а он се тако и звао до 1912. године (када се звао и Феризовић), када је добио назив у част цара Уроша петог Нејаког. Међутим, град се дуже звао Урошевац него Феризај јер је настао тек на крају 19. вијека, након градње железничке пруге од Косовске Митровице до Скопља.

ГОРЊИ МИЛАНОВАЦ – Основан је средином 19. вијека на месту села Брусница (из кога порекло води династија Обреновића), које се спомиње још за вријеме Немањића, и градио се са планом да се зове Деспотовац. Кнез Милош Обреновић посебним указом одлучује да му да име Милановац по свом старијем брату, рудничком војводи Милану Обреновићу.

ДОЊИ МИЛАНОВАЦ – За вријеме Римске империје називао се “Талиата“, а прије него што добити садашње име звао се, нећете вјеровати, Пореч, као што се зове и прелијепи градић на Истри. Низводно од града се налази Поречка ријека која се улива у Дунав, па се ова област и данас зове Пореч како се некада звао и градић. Иначе, ново име није добио по краљу Милану већ по прерано умрлом сину кнеза Милоша, Милану, који је на српском кнежевском трону

сједео (боље рећи лежао, јер је све вријеме умирао) свега пар мјесеци, због чега је фактички заборављен у нашој историографији и народном памћењу.

АРИЉЕ – Наводно, у средњем вијеку се овај град звао Моравица по рјечици на којој се налази. Своје садашње име можда дугује моштима Светог Ахилија која су стигла са избјеглицама из Ларисе у Грчкој.

ПОЖАРЕВАЦ – Римљани су га звали Маргус, што значи Морава. У 14. вијеку, српски извори га спомињу под именом Пупораче, а под садашњим именом се први пут појављује 1476. године.