Доњецк и Луганск не престају да привлаче пажњу свјетске јавности као два жаришта украјинске кризе.

Међутим, мало коме је познато да су већина становника са ових територија, заправо, потомци Срба који су побјегли од османског јарма. Како пише локална Информативна агенција „Дон 24“, 70 хиљада Срба доселило се међу Татаре и калмичке будисте на самом почетку 18. вијека гдје су изградили 40 цркава, од којих је у Донбасу преживјело чак 16.

Зашто су Руси и Срби кроз историју помагали једни другима? Шта их је повезивало преко страних граница и удаљености хиљадама километара? Једна вјера – Православна! Главни и једини разлог за пресељавање Срба у Русију у XVIII вијеку била је жеља да се сачува вјера. Те 1690. године, бјежећи од османског јарма, више од 70.000 Срба је прешло у Аустроугарску, али су им тамо наметали католичанство.

Године 1723. Петар I позвао их је у Русију, нудећи опремање и заштиту јужних граница Руског царства. У Подонцовју, гдје су се населили калмички будисти, муслимански Татари и одбјегли старовјерски расколници, у вјерском смислу било је право Дивље поље све док Срби овде нису подигли православне цркве.

Прије скоро 270 година словенска Србија настала је на територији Луганске и Доњецке Народне Републике. Указ царице Јелисавете о насељавању пукова генерала Јована Шевића и генералмајора Рајка Депрерадовића издат је 1753. године. У јесен 1755. генерали су са својим народом дошли у ове крајеве, успјели да преживе окрутну зиму и са почетком прољећа 1756. за 20 чета почели су да граде насеља са широким и равним улицама“, како је у својим путописним биљешкама (1791) записао руски академик Јохан Антон Гулденштат.

Аутентично се зна да је у свакој од 20 чета била црква. У шатору или колиби, али са крстом и иконом – обавезним атрибутом досељеника.

У Луганској области прво је основан град Славјаносербск. Мајор Лазар Сабов је 1761. године саградио у мјесту православну дрвену цркву посвећену Светом архиђакону Стефану. У другој половини 18. вијека изграђено је и освештано је на десетине српских цркава: у Подгорном, Каменом Броду, Вергунки, Хорошијем Јару, Александровки , Макаровом Јару, Желти, Красни Јар, Суходол, Михајловка, Николајевка, Станично-Луганска област, Серебрјанка, Привоље, Горње, Доње, Кримски Брод, Бели, Штеровка, Павловка, Калиновски, Троицки, Аненски, Красни Кут, Кружиловка, Петровенка, Петровка, Чутин, Успенка, Горски.

Током времена, ови храмови су паљени, рушени и пљачкани. Већина њих није сачувана, јер су биле дрвене. Али 16 српских цркава од камена и даље се налазе тамо.

Понекад је прошло много година од дана изградње цркве до њеног званичног признања у епархији. Колико је било тешко и колико дуго је било тражење дозволе свједоче епархијски документи. Конкретно, грађу за историјски и статистички опис Јекатеринославске епархије и парохије XVIII вијека издао у Јекатеринославу 1880. године митрополит Теодосије (Макаревски).

Типична је и тајанствена историја цркве Светог Јована Крститеља у Калиновском шанцу. Према материјалима оца Теодосија, црква Усековања главе Претече и Крститеља Господњег Јована била је платнена, од шаторских крила. Године 1767. у селу Ивановско, марљиви парохијани саградили су нову цркву истог имена, од шибља… Године 1780, она је потпуно пропала и постала тјесна за све бројнији народ, па је на њеном мјесту изграђена црква брвнара.

Занимљива је и судбина храма у Веселој Гори. Према ријечима ректора цркве Светог Благовештења, оца Дмитрија, 1839. године властелинка Елена Родионовна Нилус (чукунунука Рајка Депрерадовића) наредила је да се црква брвнара демонтира и пренесе у друго село, а на овом мјесту саграђена је црква од камена. Под њим је постојала парохијска школа, библиотека – више од 300 књига. Када су бољшевици фебруара 1934. затворили храм, запалили су ватру непосредно испред њега и спалили архиву стару више од сто година. 1942. године цркву је отворила окупациона управа, али од 1957. године поново долазе црни дани.

Зграда је била трошна, а децембра 1980. године донијета је одлука да се сруши, али неким чудом то није спроведено. Храм у Веселој планини је опстао, али је служио као складиште грађевинског материјала.

Црква у Черкаском Броду (Зимогорје) саграђена је залагањем капетана Ивана Маркова и посвећена Светом Николају Чудотворцу. О њеној градњи сазнајемо из извјештаја од 10. марта 1765. године шефу Насеобинске комисије Срба Фливерку, у коме потпуковник Шевић тражи дрвну грађу за завршетак градње цркава у черкаским и кримским четама.

Храм у име Николаја Чудотворца стајао је неколико деценија и изгорио у пожару. На њеном мјесту је 1889. године подигнута црква Свете Тројице, која је опстала до данас. Те 2002. године, на авенији Лењин, становници Зимогорјевска подигли су спомен-знак у част Маркова, који се сматра оснивачем града.

Године 1813. подигнута је и камена црква посвећена Светом апостолу Луки.

Наиме, 1807. године из Црне Горе дошли су нови Срби насељеници, њих 101 душа из Никшића у Црној Гори. Нова богомоља је била њима намјењена. Ти Срби су промјенили име насеља у Доњецк (рус. Донецк, укр. Донецьк) и од тада се зове садашњим именом.

Град Славјаносербск је 1861. године добио свој грб. Ту се понајвише очувало српско национално осјећање. У градићу постоји општински музеј који својим експонатима дочарава вријеме када су Срби дошли на тај простор. Свјесни свог поријекла грађани Славјаносербска су подигли и споменик генералу Ивану (Јовану) Шевићу, оснивачу насеља, наводи портал Пријатењи Божји.

Послије Октобарске револуције Славјаносербск је постао сједиште рејона у оквиру Луганске области. Седамдесетих година 20. вијека ту живи око 5.000 становника.

У центру града на тргу испред општине налази се споменик посвећен Србима. Споменик чине три крупне фигуре ратника: Козака (Украјинац), Србина и Руса. Уклесана је горе година насељавања Срба 1753, а испод фугура је текст на три језика.

На српском пише: „Нема светијих веза од братских“. Од 2014. године град се налази у саставу самопроглашене Луганске народне републике.

Интересовање за прошлост нашег региона примјетно је порасло у најновијем историјском периоду, када је Донбас устао у борбу за свој идентитет. Становници ових крајева, али и многи који живе ван ЛНР и ДНР почели су да се удубљују у историју насељавања Луганске и Доњецке области, које су припадале словенској Србији и Донској војсци, успотививши се жељи Украјине да отме Донбас од руског свијета и Руске Православне Цркве, гдје је од памтивека.