Прошло је 500 година откако је војска султана Сулејмана Величанственог 28. августа 1521. освојила Београд и претворила га у своје главно упориште у овом дијелу Европе, а његово српско становништво преселила на Босфор.

Како су Турци освојили „Белиград”

Прошло је тачно пола миленијума откако је, 28. августа 1521. године, османска војска, предвођена султаном Сулејманом Величанственим, освојила Београд. Ово освајање представља један од најважнијих догађаја у историји Београда. Оно је умногоме одредило његову судбину у наредна три вијека и оставило посљедице које се и данас осјећају. Тек вијек и по касније – 1688. године Београд је накратко поново дошао у руке хришћана, када га је у време Бечког рата освојио Максимилијан Баварски. Срби су га први пут ослободили 1806. године, у вријеме Првог српског устанка, а турска војска и становништво коначно су Београд напустили 1867, у вријеме кнеза Михаила Обреновића. Тек послије тога он је почео добијати европски, а губити оријентални карактер који му је био судбински предодређен од Сулејмановог освајања. Како је до њега дошло?

Београд је одувијек био капија између Истока и Запада, јужне и средње Европе. Знајући за такав његов положај, Турци су га у 15. веку два пута опсиједали, и то 1440. и 1456. године, у вријеме султана Мехмеда Другог Освајача, али оба пута неуспјешно. Мада се Београд тада налазио у саставу Угарске, већину његових становника чинили су Срби, чије је храбро држање допринијело да град остане неосвојен. Али, почетком 16. вијека прилике су се промијениле…

Септембра 1520. године нови владар Османског царства постао је султан Сулејман, касније прозван Величанствени. Он је, већ на почетку владавине, освајање Београда поставио за један од главних циљева. Прилике у Угарској ишле су му у прилог. Наиме, угарска држава била је у расулу, а недовољно способни краљ Лајош имао је много противника, међу којима је највећи био ердељски војвода Јован Запоља. У таквим околностима јужне границе се нису могле успјешно бранити, па се у Београду налазило свега петсто до хиљаду угарских војника, којима су примања каснила више од двије године…

Знајући за то и процијенивши да је наступио прави тренутак за напад, млади султан је у прољеће 1521. године покренуо велику експедицију која је према неким изворима обухватала готово сто хиљада људи, од којих су бар половина били војници. Султан Сулејман се ставио на чело војске и повео своје најспособније војсковође – Пири Мехмед-пашу, Мустафа-пашу, Бали-бега… Османска пјешадија је већ крајем јуна 1521. године прошла Ниш, а морнарица се преко Црног мора Дунавом упутила према Београду.

За разлику од ранијих покушаја, Турци су одлучили да Београд нападну са Саве јер су процијенили да су градски бедеми ту најслабији. Зато су 10. јула освојили Шабац и ту направили понтонски мост, којим су прешли у Срем и упутили се према Земуну. „Турци прелажаху Саву као по суху, то јест по мосту на ону страну Срема, а други лађама преливаше, тако да није било могуће на тим силним рекама задржати их. И опколише одасвуд славни Београд и друге градове и летијаху као крилате змије палећи их”, каже један српски извор из тог времена.

Београдом су, према угарским законима тога времена, управљала двојица банова – Фрањо Хедервари и Валентин Терек. Обојица су у вријеме напада били одсутни, први због болести, а други јер је био малољетан. Зато је градом командовао њихов замјеник Михаило Мор, за кога извори кажу да није имао велике способности. Шајкаши, српски ратници на Дунаву које је предводио Петар Овчаревић, били су стално омаловажавани од стране краља и нису добијали никакве приходе, што је утицало на њихов морал: „Ђурђу попе, што то нама срамоту чине, но ако Угрима не требује Београд, требује цару”, пожалили су се једном приликом савременику Ђурђу Сремцу. Краљ Лајош, који се у време опсаде Београда још налазио у околини Будима, гдје је прикупљао војску, добио је помоћ од Бавараца, Чеха и Пољака, али је она прекасно стигла… У таквим околностима одбрану Београда чинило је највише хиљаду војника, помогнутих становништвом града.

Крајем јула Турци су освојили Земун и са три стране опколили Београд. Свеопшти напад у којем су коришћени и топови, запаљиве смесе, као и све познато наоружање, почео је првог августа. У наредна два дана вођене су жестоке борбе, али је великом храброшћу становника и угарске посаде први напад био одбијен. Главни напад ишао је са сремске (савске) стране, гдје су бедеми били једноструки, а део османске војске био је и на Ратном острву.

Нови, велики напад усљедио је 8. августа, после којег су Турци освојили Доњи град (простор око Небојшине куле), у којем је и живјела већина становника. Приликом тог напада турски заповедник Ахмед-паша, да би их охрабрио, рекао је својим војницима да је тог дана Видовдан, што је још један од доказа да су већину бранитеља чинили Срби. Послије освајања Доњег града Турци су изградили понтонски мост преко Саве, а темеље Горњег града поткопавали су копајући лагуме. Видјевши да ситуација постаје безнадежна, да не стиже обећана помоћ и да им понестаје хране и оружја, угарска посада је 25. августа почела преговоре о предаји. На основу њих, Протокол о предаји, којим је преживелим угарским војницима омогућено да напусте град, потписан је 28. августа 1521, а сљедећег дана у град су ушли јаничари… Султан Сулејман ушао је у Београд 30. августа.

Српско становништво није било те среће. Они су били депортовани из града и пресељени у Истанбул и околину. Тадашњи извори билеже да су Срби из Београда понијели своје светиње – мошти Свете Петке и царице Теофане, као и чудотворну икону Богородице. У Београду се до турског освајања налазило и седиште митрополије, али су Османлије све градске цркве убрзо претворили у џамије. Срби који су се преселили у Истанбул, према неким изворима, бринули су се о водоснабдевању града, јер је у Београду још тада постојао добро уређени водовод. У спомен на њих у Истанбулу је вијековима постојала Белиград махала и Белиград капија, а у његовој околини и Београдска шума. У селу Барјачићи, у околини Истанбула, до Првог свјетског рата становништво је говорило српским језиком.