Прољећа 1972. године Јосип Броз одлази да обиђе завичај. Боравак у Кумровцу очито га је вратио у младост. И кад је 21. априла у својој вили, недалеко од родне куће, примио делегацију Савеза бораца Југославије, био је крајње опуштен и са носталгијом говорио о минулим временима.

Јосип Броз

Детаљно је гостима причао о фракцијским борбама унутар Комунистичке партије. Не без дозе самохвале изнио је своје учешће у разрешавању фракционашких проблема 1928. и 1937. године, објавиле су Новости.

– Најбољи сам кад је најтеже – рекао је својим саборцима.

Да је та његова прича највјероватније тачна, показало се неколико мјесеци раније у Карађорђеву, на чувеној 21. седници ЦК СКЈ. Тито је Хрвате убјеђивао двадесет часова, од 30. новембра у 10 сати до 1. децембра у шест сати ујутро, да се одрекну политике коју је и сам, колико до јуче, подржавао и охрабривао.

То двадесеточасовно мрцварење са лидерима хрватског Маспока је поднио најбоље. Попио је неколико вискија, мало одспавао, саставио доручак и ручак и кренуо у дворану своје резиденције у Карађорђеву у којој је била заказана посљедња сесија.

Офанзива усташких терориста тог љета била је у пуном јеку: крајем јуна 19 млађих усташа је, код Марибора, илегално прешло аустријско-југословенску границу. Заплијенили су теретњак па се њиме одвезли до Бугојна у Босни. Код Земуна је ухапшен терориста, из Аустралије, који је кријумчарио отровне клице, које је наводно требало да подметне у водоводима на Косову и у Земуну. Откривена су двојица усташа који су имала задатак да подметну мине по плажама на Јадрану и да оне експлодирају када има највише купача.

Послије двомјесечне осаме Тито се враћа у јавност 10. септембра у Приједору, на прослави тридесетогодишњице битке на Козари. Из његовог говора је јасно да спрема удар на Србију: наговијестио је ко су противници радничке класе против којих се треба борити – технократе, профитери, универзитетски професори, који западним идејама кваре омладину.

Слиједећи потез је чувено „писмо“ свим члановима СК Југославије, које потписују Тито и Стане Доланац. Оштрица је била у првом реду уперена против Никезића и српских либерала и њихових захтјева да се и партијски живот демократизује. Потом слиједи, 7. октобра 1972. године, интервју загребачком „Вјеснику“ са познатом хрватском новинарком Даром Јанековић.

Недјељу дана доцније слиједи и директан обрачун са либералима. На оптуженичкој клупи су финансијска олигархија, банке, реекспортери, техноменаџери, али и политичари који су их штитили. Све заједно је то крштено као анархолиберализам, елитизам и технократизам.

Шта је заправо била позадина ове хајке? Србија је била на великој прекретници и кренула је у поход да ојача своје индустријске гиганте. Двадесетак великих, тржишно оријентисаних привредних система, који су запошљавали и по десетак хиљада радника, почели су успјешно да послују и освајају свјетско тржиште. На њиховом челу нашло се неколико успјешних, креативних и предузимљивих директора.

Из Крагујевца је Предраг Раковић слао на тржиште и 200.000 аутомобила по „Фијатовој“ лиценци и у домаћој производњи. Београдски „21. мај“ је производио моторе за аутомобиле које је извозио и за „Фијат“. Трактори ИМТ освајали су поља Источне Европе и несврстаних земаља. „Гошини“ вагони јездили су првим њемачким брзим пругама. У „ЕИ Ниш“ успјели су да производе катодну циjев коју је холандски „Филипс“ уграђивао у своје врхунске телевизоре. Чедомир Јеленић је створио систем робних кућа широм Југославије – њих 32, што је претеча садашњих система трговинских ланаца. „Прва петолетка“ из Трстеника је производила хидраулику за „Боинг“, „Митрос“ из Сремске Митровице развио је прерађивачку индустрију која је извозила месне производе за све америчке и НАТО базе.

Хроничари су забиљежили како је генерални директор „Генекса“ Мики Савичевић, из свог кабинета, мијењао правац танкерима са нафтом на отвореном мору и усмјеравао их ка нашим лукама, купујући цијели товар, без икаквих папира, који су касније стизали продавцу на сто.

Стварање великих привредних система и модернизација привреде у Србији све више је угрожавала монопол словеначких фирми на југословенском тржишту. Зато су асистенти Едварда Кардеља ступили у контраофанзиву. Оптужили су партијско руководство Србије за толерисање све већег утицаја техничке интелигенције и способних директора-менаџера на доношење привредних одлука. Идеолошки су то назвали технократизам и техноменаџерство и успјели да, преко Кардеља, Брозу и његовом окружењу из руководства СКЈ буду проглашени великим непријатељима „нашег самоуправног социјалистичког друштва“.

Успјешно пословање тржишно оријентисаних привредних система је замјењено тезом да Никезићев тим подупире концентрацију капитала у Београду, занемарује класну борбу и допушта да се на универзитету школују будуће технократе.

Под тежином оптужби Никезић и Латинка Перовић 21. октобра 1972. на затвореној сједници ЦК СК Србије дали су оставке на све државне и партијске функције. Већ 11. новембра из колективног Председништва је изашао Коча Поповић који је ову смјену назвао врстом „дворског удара“.

– По мом уверењу, Латинка Перовић и Марко Никезић били су већ људи који су нам у Србији могли отворити европске путеве… – рекао је Поповић.

Слиједећих мјесеци је десетак хиљада људи изгубило радна мјеста у политичком, привредном и културном животу. Завладала је опет „диктатуре пролетаријата“ и „плима примитивизма“…