Војвода Миленко Стојковић, један од најзначајних вођа Првог српског устанка и оснивач првог српског харема, сахрањен је на Криму, гдје је провео и посљедње године свог живота, али се не зна тачно гдје се налази његов гроб.

Војвода Миленко Стојковић

Ипак, прича о клинчевачком војводи и јунаку који се истакао у Сјечи кнезова могла би да се екранизује, а постоје и најаве да ће започети потрага за мјестом гдје је сахрањен.

Драги Ивић, директор пожаревачког Центра за културу, испричао је за РИА Новости о томе о томе како је Крим постао уточиште српском војводи Миленку. Ивић планира да сними филм о српском народном хероју, али му је жеља, пре свега, дa пронађе његов гроб и његове посмртне остатке врати у Србију.

Он је навео да би дио документарца могао бити сниман нa Кримском полуострву, гдје је српски војвода живио од 1812. па све до смрти, послије 1831. године (тачан датум се не зна).

Позивајући се на историјске изворе, Ивић каже да се гроб војводе Миленка налази на територији Бахчисарија, на југозападу полуострва. Према његовим речима, тамо се налазе три гробља: турско, татарско и православно, а човјек који је некада одржавао гробље својевремено је тврдио да је српски јунак баш ту сахрањен.

Руски војни историчари сматрају да ће бити веома тешко да се нађу посмртни остаци војводе Миленка, пошто се за много гробова не зна гдје се налазе.

Руски медиј подсјећа да руско-српски односи имају богату историју. Како наводи, од 13. до 15. вијека, када је Русија била под татарско-монголским јармом, српски владари су подржавали руски манастир Свети Пантелејмон на Атосу. Током владавине Петра Великог, Срби и Црногорци су активно приступали у царску службу. У намјери да Русију учини великом поморском државом, император је позивао стручњаке из Дубровника (Рагузе), Херцеговине и Црне Горе, који су били познати по својим богатим поморским традицијама.

Након што је Стојковић напустио Србију, једно вријеме је живио на територији данашње Херсонске области, да би потом отишао на Крим.

Подсетимо, Миленко Стојковић је рођен 1769. године у селу Кличевцу, у нахији пожаревачкој и био је један од најзначајнијих вођа Првог српског устанка. Као имућан домаћин, пред устанак је већ био на челу покрета који се развио у његовој нахији, највећој у Београдском пашалуку.

Након чувене Сјече кнезова (4. фебруара 1804.), масовног погубљења српских народних поглавара од стране јањичарских старешина— дахија, војвода Миленко је у августу исте године на острву Адакале на Дунаву лично погубио четворицу дахија.

Циљ дахија, које су узурпирале власт у Београдском пашалуку, био је да погубљењем српских кнезова спријече побуну народа, али то је само убрзало избијање Првог српског устанка (1804-1813).

Миленко је остао упамћен као неустрашиви јунак. Ниједну битку није изгубио, а велики војнички успјех доживио је у бици на Иванковцу, која је означила крај борбе против јањичара и почетак рата народа Србије против турског царства у Европи.

Бој на Иванковцу између устаника вожда Карађорђа и војске Османског царства догодио се у вријеме Првог српског устанка од 18. до 20. августа 1805. године, крај Ћуприје.

Бој на Иванковцу био је први ратни сукоб са турском царском војском, а по оцјени историчара „представља једну од најзначајнијих и највећих побједа Карађорђевих устаника, предвођених Миленком Стојковићем, у читавом раздобљу Првог српског устанка“. То је истовремено блистав примјер тактички добро осмишљне и остварене војне операције.

Првих дана јануара 1806. године Миленко је са устаницима продро у Неготинску крајину и заузео утврђени Пореч на Дунаву, а наредне године, водећи тешке борбе на Штубику и борбе на Малајници, стварао је услове да се руска војска пребаци на десну обалу Дунава. Битка за избављење је трајала три недјеље. Долазак Карађорђа са појачањима омогућио је да се ослободе опкољени Срби на Штубику.

Стојковић је заједно са вождом Карађорђем на Великом острву дочекао руског команданта Ивана Исајева. Ту га је Карађорђе прогласио за војводу.

Војвода Миленко је један од најзаслужнијих за остварење државне независности Србије, али је због сукоба са Карађорђем око политичких питања протјеран из Србије.

Одбио је мјесто попечитеља иностраних дјела, јер није хтио да од војводе постане чиновник, а Скупштина га је за казну протјерала из Србије, коју је напустио 1811. године и отишао у Русију, гдје је провео око 20 година.

Данас у његовом родном селу стоји спомен-плоча, постављена 2004, поводом двестоте годишњице од почетка устанка у Србији, а једна улица у Београду носи његово име, подсјећа Спутник.

Двије године прије Стојковића, из Србије је протјеран и Петар Добрњац, такође због неслагања са Карађорђем. И он је за земљу изгнанства изабрао Русију, у којој је и преминуо 1831. године.