“Kao највеличанственији тренутак из тешког страдања на Дрини, која је дуго времена текла мутна и крвава, споменућу дивно херојство Светозара Тешевића, тежака из села Дринска. Пријеки суд изрекао му је смртну казну. Морао је сам себи ископати гробницу. Чим се усправио, била му је наметнута омча око врата. Још је стигао да кликне пригушено: “Живио краљ Петар I! Живила Србија!“… Тијело се заљуљало на вјешалима али само за један моменат. Конопац је пукао неким Провиђењем које је хтјело да окуша још једанпут вјеру у снагу завјетне мисли оних, који су хтјели да васкрсну правду и слободу. У истом моменту, када се Светозар дигнуо са земље, спреман да га поново вјешају, приступа му аустријски потпуковник са ријечима: “Срећа те је спасила; нећемо те вјешати, али ради велике милости који Ти наш ћесар даје, кликни: “ Живило Његово апостолско величанство наш премили Фрањо Јосип први!“ Усправљен као бор, Светозар је мирно стајало под вјешалима са погледом упереним према истоку, према мајци Србији. Свога крвника и ћесаревог слугу није ни погледао. Овај див и витез, без имало оклијевања, кликну: “Живио краљ Петар I ! Живила Србија!“… Са осмјехом Богу сличном, Светозар Тешевић пође и по други пут у смрт. Миран као јагње ступи под вјешала и сам себи намаче омчу на врат… Тако је наш народ умирао на Дрини, о Преобрежењу 1914. године“!

КАКО ЈЕ СРПСКИ НАРОД УМИРАО НА ДРИНИ

Вјешање групе Копаоничана јула 1916. пратио је пјесник Војислав Илић млађи, који се тада налазио у Крушевцу. Приказавши поворку осуђеника, везаних руку, у пратњи окупаторских жандарма, описао је детаље извршење казне.

Десет тек подигнутих вјешала рјечито су говорила о начину њихова погубљења.

„Не вјешање свих одједном, већ редом, једног за другим“ – тако је гласила пресуда аустромађарског пријеког суда. Част да први буде објешен припала је „коловођи завјере“, Војиславу Браловићу.

Млад, стасит, поносно уздигнуте главе, не клесајући ногом, и не тражећи милост варвара, несрећник се по спремљеним љествицама попе на вјешала.

Кад је био горе, баци поглед наоколо… Неколико стотина очију, пуних суза и саучешћа биле су упрте у њега.

„Браћо!“ – узвикну он снажним гласом. – „Ја умирем невин, али доћи ће страшни суд и нашим џелатима!“

Да би спријечио даљи говор, џелат, брзином страха, потрча уз љествице да што прије оконча језовиту и ужасну процедуру.

„Живела Србија!“

„Вјешај!“ – одјекну груба маџарска команда.

Конопац се намиче на врат, љествице се нагло измичу, и невина жртва остаје, али само за секунду, лебдећи у ваздуху…

У истом магновењу ока, сви, и публика и присутни Маџари са џелатом потрчаше ка вјешалима…

Као да је неумитна правда жељела кориговати варварску пресуду, конопац се прекинуо и „мртвац“ још жив и здрав, дочекао се на ноге, па у недоумици, ено, гледа зачуђено око себе, не разумјевајући да ли је то изненадна милост или случајна игра Провиђења.

И ту, гдје би сваки други, па чак и људождер, застао ганут и рекао: „Овај човјек је праведник, јер га ни смрт, ето, неће“ Поклањам му живот!“ – сурово маџарско срце остаје звјерски хладно…

„Други конопац!“ – раздра се опет избезумљени Маџар. И, већ послије пола минута, лијепи, добри и вазда весели Браловић њихао се у ваздуху као ружна и помодрела лешина.

Затим су, један за другим, објешени и остали. Сибин Јеличић, трећи по реду, узвикнуо је са вјешала: „Збогом народе! Сјећај ме се!“ што су жене пропратиле јецајем, а мушкарци шкргутом зуба.

Посљедњи који је имао испити чашу смрти, био је познати Копаоничанин, сељак од тридесетак година. Иако је видио мученичку смрт деветорице својих другова, овај се човјек, са невјероватном хладнокрвношћу својственој само нашој раси, попео на своју Голготу.

Зауставио је поглед на гомилици маџарских официра испод вјешала…

Немогуће је никад заборавити тај поглед пун бескрајног презрења…

Прије него што ће му бити навучена замка на врат, мученик је учинио нешто неочекивано, нешто узвишено: пљунуо је доле на маџарске официре па затим умро…

С његовим вјешањем свршен је цијели овај крвави посао…

(Војислав Илић млађи, „Наше свете жртве“, Уједињено Српство, 09.06.1991)