Христа Јовановић, звани Мали Риста или Чучук Риста, био је познати пиротски трговац, а у његовох кући, зиданој пре више од вијека и по, већ 60 година се налази Музеј Понишавља у Пироту. По предању, грађена је двије године и довршена је 5. априла 1848. године. О томе свједочи урезан текст на спрату куће. За зидање куће Малом Ристи била је потребна дозвола од турских власти, јер је намеравао да то буде велика кућа са два спрата, приземљем и још једним преко. Тако је на периферији Пирота, подигнута једна од најраскошнијих хришћанских кућа у Пироту у том периоду.

Христа Јовановић

Пироћанци памте и радо препричавају причу о лукавом и сналажљивом Ристи који је, изградивши ниску собу у својој кући, данашњем музеју, надмудрио Турке.

Кућа Малог Ристе плени пажњу својом необичном фасадом с чудесно ријешеним прозорима, доксатима и кровном конструкцијом. Христина зграда има подрум, приземље и спрат, а њена изградња трајала је двије године. Међуспрат је искоришћен за такозвану ниску собу.

Ниска соба је међупростор који је служио за остављање и чување рубља и ствари које су се смјештале у великом долапу, у зиданом ормару, који је крио један сакривен пролаз, „скришницу”. Овај тајни пролаз је посљедњи пут коришћен у току Првог свјетског рата. Због привлачења посјетилаца и туриста, о ниској соби је настала прича или легенда о Ристином надмудривању Турака коју и данас посјетиоци памте и воле да чују.

У Србији, у том периоду, Срби су били приморани да се покоравају Турским властима и тако, Мали Риста је ријешио да промијени нешто поводом тога. Он је дошао на идеју да натјера турске власти да се клањају њему!

Мали Риста је био низак човјек, у неку руку патуљак, тако да је направио једну собу у Старој кући само за њега са много ниским плафоном. У тој просторији, гдје је Мали Риста примао госте, турске власти у виду паша који су били веома високи, морали су да се сагињу и поклоне како би ушли у собу. На њихове питање „Шта је све ово?” Мали Риста је једноставно одговорио „Ја сам мали човјек, и моја соба је мања, напраљена је само за мене” тако да нису могли да га ухапсе због непоштовања. На тај начин је натјерао турске власти да се клањају њему сваки пут кад би улазили у његову собу, што је у то вријеме било незамисливо да се Турци клањају Србима, наводи портал „Опанак“.

Конак Малог Ристе представља најбоље очувани споменик традиционалне архитектуре из средине XIX вијека у Пироту, а својом љепотом и градитељским карактеристикама премашује границе Србије и чини дио културне баштине Балкана оријенталног стила.

– Више пута је аутентичност саме зграде и поставке послужио као сценографија за снимање филмова. У приземљу су кухињски дио, остава, простор за ручавање, за госте. Пошто жене и мушкарци у то вријеме нису сједели заједно, постојала је, а и данас постоји сачувана, мушка соба, а насупрот ње је женска соба (диван-хана) на спрату. Мушка соба је за степеник виша у односу на женску због хијерархије. Из хола се улазило лијево и десно у три оригиналне, аутентичне собе – гостинску, спаваћу и салон, који је у ствари голема соба са намештајем Луја 14. Сав намјештај је из тог периода, у стилу сецесије и припада крају 19. вијека. На спрату постоји и такозвана сар’к соба која је служила за одлагање гардеробе и трезор соба. Насљедници Малога Ристе у кући су живјели до завршетка Првог свјетског рата. Кућа остаје празна, па чак и склона паду до 21. јула 1953, када је општина Пирот откупљује од насљедника за потребе смјештаја Народног музеја. Зграда је послије реконструкције за прве посјетиоце отворена 29. новембра 1956. године – каже за „Блиц” музејски савјетник Сашка Велкова.

Захваљујући чињеници да је кућа Христе Јовановића задржала аутентичан изглед и атмосферу српске патријалхалне куће, како би дочарала дух времена Србије из средине XIX вијека, послужила је филмској екипи за снимање филмова „Зона Замфирова“ и „Ивкова слава”, гдје је представљала кућу хаџи – Замфира и газда – Ивка.