Ниједан од њих, наравно, није хтио нити да ућутка своју жену нити да се разведе од ње.

Јованка Броз

Многи не знају да су маршал Јосип Броз Тито, доживотни предсједник СФРЈ, и Александар Лека Ранковић били не само добри пријатељи него и кумови чије је кумство, ако је вjеровати чаршијским причама, разбио нико други до Титова Јованка а све због љубоморе и женске сујете!

Наиме, Огњен Хумо, син функционера КПЈ Авде Хума, скоро приjе једне деценије осврнуо се у тексту објављеном у Данасу, а који је тада пренио и између осталог, и на узроке сукоба Јосипа Броза Тита и Александра Ранковића.

Он је својим казивањем бацио ново свјетло на односе тада двојице најмоћнијих људи у СФРЈ, све док њихово пријатељство није прерасло у отворен сукоб…

– Прву значајнију пукотину у добрим односима између Тита и Ранковића направиле су њихове супруге – Јованка и Славка. Славка је интелектуално и својим шармом надвисивала Јованку. Славка је сасвим слободно са Јованком разговарала, као што би и са сваким другим.

Реаговала је, може се речи чак и благо, на Јованкине изјаве, и тиме, намјерно или не, показивала ту разлику која је постојала између њих. Јованки није пријало да се огледа у Славкином огледалу и пунила је Титу уши против Славке и Марка, како су још у рату звали Леку Ранковића.

Полако и неповратно су се кварили односи између Тита и Марка и поред тога што је Марко од рата па надаље био најпоузданији Титов ослонац. Ниједан од њих, наравно, није хтио нити да ућутка своју жену нити да се разведе од ње.

У Смедереву, на недјељном излету, коме се био први пут прикључио и Тито са Јованком, и сам сам присуствовао једном таквом затезању атмосфере између Јованке и Славке.

Важније од концептуалних разлика и од односа две супруге било је то што Тита нису превише интересовала – а и године су пристизале – безбројна конкретна питања везана за државно-партијске послове. Он је та питања препустио Ранковићу, који је све више држао конце у својим рукама, а Тито се све више осјећао као „енглеска краљица“ – што је сметало њему, сметало Јованки и свима онима који су се плашили неминовности да послије Тита дође Ранковић.

Многи су у пукотину, која је настала између Тита и Марка, убацили своје интересе и још више је продубили. Додворице какав је био, на примјер, Цвијетин Мијатовић, осјетили су промјену климе и ступили су у акцију: Цвијетин се прије афере додворавао Марку поклањајући му ловачке пушке, а када се клима промијенила, измислио је да Ранковић хоће да буде Титов насљедник.

Марко се сигурно таквом неком идејом није разметао, а свима је тада логично било да ће он да наслиједи Тита. Оно што је важније било, сви могући аутономаши по питању власти, и лажни самоуправљачи и сви они који су се плашили да ће послије Тита доћи Ранковић, и они који су очекивали нову прерасподелу власти, видјели су своју шансу када се та пукотина појавила.

Такав један, за то време крупан догађај, мало вјероватан и тешко изводљив, каква је била смјена Ранковића, могао је да се изведе само радикалним средствима каква је била прича да Ранковић ради Титу о глави, која је изнесена довољно аподиктично да није могла бити доведена у питање.

Ко су биле Анђа и Славка, Лекине супруге

Александар Ранковић женио се два пута и имао двојицу синова. Прву супругу, текстилну радницу Анђелију Анђу Ранковић (1909—1942) упознао је након изласка из затвора 1935. и исте године су се вјенчали у Вршцу. Она је од 1930. била члан Комунистичке партије и радила је у синдикату текстилних радника, а због партијског рада више пута је хапшена. Њен рођени брат Иса Јовановић (1906—1983) био је предратни револуционар, а након рата високи државно-партијски функционер.

Анђа и Лека добили су сина Миливоја Мићу. Након почетка Другог свјетског рата у Југославији, 1941. они су отишли у партизане, а Анђа је приликом напуштања Београда, новембра 1941. двогодишњег Мићу оставила код своје сестре. Он је касније одведен у Дражевац, код Лекине мајке Даринке, а након њеног хапшења и одвођења у логор на Бањици, гдје је остала до његовог распуштања почетком октобра 1944, о њему је бринула једна избјегличка породица, која је становала у Даринкиној кући. Такође, о њему су бринули и други рођаци из села.

Након напуштања Београда, Анђа је заједно са супругом боравила у ослобођеном Ужицу, а 1. марта 1942. ступила је у тада формирану Другу пролетерску ударну бригаду. Иако јој је Цана Бабовић нудила да ради као партијски инструктор у Штабу бригаде, на њено инсистирање, била је распоређена у јединицу као замјеник политичког комесара (партијски руководилац) Друге чете Четвртог ужичког батаљона. Погинула је 11. јуна 1942. у борбама Друге пролетерске бригаде против четника у околини Гацка, а након рата је 6. јула 1953. проглашена за народног хероја. Сина Мићу, Ранковић је након четири године ратовања видио тек у септембру 1944. у ослобођеном Ваљеву.

У прољеће 1944. у ослобођеном Дрвару, Ранковић је упознао своју будућу супругу Ладиславу Славку Бецеле (1920—2008), партизанку из Долењске, која је заједно са словеначком делегацијом дошла у Дрвар, на Други конгрес УСАОЈ-а, али је била задржана у Врховном штабу на пословима у Одјељењу за везе. Заједно са Врховним штабом НОВ и ПОЈ и Ранковићем кретала се до краја рата, а након рата је радила у администрацији ЦК КПЈ. Вјенчали су се 17. јуна 1947. у Београду, а кумови на вјенчању били су им Борис Зихерл и Крсто Попивода. Након венчања, Славка је напустила рад у Централном комитету и посветила се студијама на Економском факултету, гдје је потом била професор. Априла 1949. добили су сина Слободана.

Ранковићев старији син Миливоје Мића (1939—2018) био је архитекта, а у браку са супругом Мерином имао је ћерке Александру и Андријану Ању, која је новинар и телевизијски водитељ. У периоду од 1966. до 1999. Ранковићева породица живјела је у вили на Сењаку, у улици Андре Николића, која је данас руинирана.