Ђуро Станић и грчки конзул Ангелост Томаидис, највећи произвођачи ракије пред Други свјетски рат су ухапшени 1948. и били под суровом тортуром као шпекуланти. Први је осуђен и имовина му је конфискована док је други ,,скочио“ кроз прозор УДБA-е у Змај Јовиној 21. Сва имовина им је одузета.

Ђуро Станић

Станић се u Београд доселио са непуних једанаест година, 1921. године, гдjе се школовао и упоредо са радом завршио Београдску трговачку академију. Након завршетка школовања, стално се настанио, оженио, постао отац четворо дjеце и добар и поштен домаћин. Како је био веома вриједан и способан, отпочео је трговачку каријеру, те је врло брзо постао познат и успјешан трговац и стекао имовину велике вриједности.

Заједно са Ангелосом Томаидисом, са боравиштем у Београду, у ул. Булевар револуције бр.318, који је у то вријеме био грчки конзул-аташе у Београду, Ђуро Станић је основао ортачку фирму ,,Ракијска задруга у Бајиној Башти с.о.ј“ која се бавила трговином алкохолним пићима на велико као и извозом истих из Србије (Булевар Револуције 379). Ђуро Станић је посједовао и други подрум пића – погон за производњу и флаширање разних алкохолних и безалкохолних пића у Бранковој улици бр. 19, са канцеларијама, плацем за смјештање и улазак шлепера ради утовара.

Међутим, одмах по завршетку Другог свјетског рата, нова комунистичка власт је отпочела прогањање свих политичких неистомишљеника и обрачун са припадницима буржоазије. Тако је, у току 1945. и 1946. године, почео и политички прогон Ђуре Станића и његовог ортака Анђелоса Томаидиса. Власт је најпре покренула два процеса против Ђуре Станића и то због наводног стицања ратне добити и због ,,дјела” одређених Законом о сузбијању шпекулације и привредне саботаже. У оба ова поступка Ђуро Станић је правоснажно ослобођен.

Грчки конзул Анђелос Томаидис је био већински власник фирме „Ракијска задруга Бајина Башта”, али је у току јануара 1948. године Ђуро Станић, као сувласник, откупио његов већински ортачки удио и постао једини власник са 100% удјела у фирми, јер је Томаидис тада намјеравао да се исели из Југославије и пресели у Грчку, па је ликвидирао сву своју имовину коју је имао овдје. Непосредно након тога, послије тајне истраге тужилаштва УДБА-е крајем 1947.г. у пословне и приватне просторије Ђура Станића упадају представници Управе државне безбједности (УДБА, односно ОЗНА). Заплијенили су пословне књиге „Ракијске задруге“, као и цјелокупну имовину коју су у том моменту нашли, те је ставили под секвестар, ухапсили Станића и Томаидиса. Вишемјесечна тортура и мучење се одвијало у УДБА-и тј подрумима њиховог затвора за мучење „Главњача“ поред Студентског трга („спавање“ у бетонској кади-кавезу напуњеној водом у подрумима затвора, и то у јануару и фебруару 1948. на мразу,). Прогон и истрагу је водио лично државни тужилац Милош Минић.

Након вишемјесечног мучења и тортуре, Анђелос Томаидис је наводно „признао” сва дјела, а потом извршио самоубиство скоком са првог спрата истражног затвора ОЗНЕ. Међутим, иако ова околност никада није расвјетљена, права истина је била да су представници истражних органа Анђелоса Томаидиса најприје физички и психички малтретирали, а по изнуђеном признању бацили са првог спрата кроз прозор зграде истражног затвора, а случај је службено закључен ,,да се сам убио” (највјероватније да не би дошло до дипломатског инцидента и скандала због мучења страног дипломате Томаидиса). Занимљивио је да се са прозора исте зграде бацио двије године раније Милан Недић, подсјећа портал Видовдан.

Ђуро Станић је такође више мјесеци овдје саслушаван и неописиво малтретиран од стране исљедника ОЗНЕ, прво у њиховим просторијама на Обилићевом вијенцу, а потом и у ул. Змај Јовиној бр 21, као и у затвору „Главњача“ на Студентском тргу у Београду. На терет му је стављано да је као власник „Ракијске задруге“ наводно незаконито пословао вршећи велике уплате свог новца задрузи, и то тако „Што је у току 1947 год. давао у позајмицу веће суме новаца „Ракијској задрузи“ и тиме свјесно омогућио незаконити рад задруге“, тј. противзаконито подстичући и вршећи шпекулацију и привредну саботажу на тај начин“.Oсуђен је дакле због тога што је свој приватни легални новац са свог банковног рачуна уплатио својој фирми на њен легалан рачун нормалном банкарском трансакцијом, на годину дана затвора са принудним радом и конфискацију цјелокупне имовине.