Вијековима борбе водили да би земље ослободили и од мучитеља сачували. Крвљу сопственом плаћали сваки комад земље по којој данас корачамо. Залагали животе за велике идеале, које су нам оставили у наслијеђе. Колико је терет, толико је част бити бар и дио једне историје. Историје српског народа…

Немањићи

У временској ће хронологији великих историјских датума, остати такође записана и година 1217. Она је означила рађање једне нове, младе и амбициозне балканске краљевине. Означила је и крунисање вишевјековне борбе једног поносног народа да на међи двије европске културе, двије традиције и двије опречне политике, источне и западне, изгради себи дом и сачува га за нараштаје који долазе. На том је трусном, балканском тлу, натопљеном одвајкада сузама и крвљу, изникло Српско краљевство.

Духовне бастионе, Немањићи су подизали, како би своју владавину учинили вјечном. Данас су  ти земаљски бедеми наше уточиште и штит од нових освајача. У фрескама су утиснуте овоземаљске и оноземаљске штитоноше наше земље и наших коријена.

„Људи који не могу владати својим срцем, још мање могу владати својим језиком“.

„Људи који не могу завести мир у срцу свом, још мање могу завести мир у држави“.

„Људи који не могу видети свет у себи, не могу видјети ни себе у свијету“.

Људи који су донијели славу и уписали је у вјечност су Немањићи.

Од великог жупана Стефана Немање, који је био један од посљедњих у низу рашких великих жупана и родоначелник династије владара који су се по њему називали до свих његових насљедника, који су наставили његову идеологију. Владари који су својим умом, пером и мачем исписали границе једне земље и једног народа.

Стефан Немања је тежио да успостави институције које ће његову творевину учинити вјечном, а у том правцу су наставили његови синови, Свети Сава и Стефан Првовјенчани. Стари манастири имају вишеструки значај у нашој историји. Они су вјерски, умјетнички, културни, национални, политички бастиони. У средњем вијеку и за вријеме турског вакта, они су били огњишта духовног и културног живота. По улози коју је одиграо у нашој националној историји ни један од њих не може се мјерити са Хиландаром. Он је једини наш манастир или чак једина српска институција чије је дјеловање континуирано од оснивања до данас. Хиландар је био „средиште духовног живота српског народа“.

„Човек, човечанство се никад не може уредити и усрећити без Христа, поготову против Христа. Сви такви покушаји завршавају међусобним клањем, самоистребљењем и људождерством. Испуњавајући овај аманет Светога Саве, ви ћете бити победиоци у свима борбама које водите за своју Православну, за своју Светосавску, за своју Српску душу. И тако ћете, витези Светосавља, стати у ред наших бесмртника, на чијем челу блиста наш непобедиви вођ – Свети Сава – Патријарх Варнава“.

Када оставите отисак у времену, нисте начинли само промјену већ сте и створили обавезу новим нараштајима који долазе. Обавезу да чувају све што сте им оставили у аманет, али и мисију да штите све што су наслиједили. Наши преци нису били само владари, освајачи, законодавци, већ су носили и духовне титуле. Наши преци су били Христови ратници и њему служили.  У Христу се рађали и у његовом лику умирали.

“Глава се не полаже у гроб него у темељ”.

Трагом Стефана Немање наставио је кнез Лазар Хребељановић. Лазар наставља са зидањем духовних бастиона и очувањем, али и проширењем земље. Након Маричке битке створио је највећу и најмоћнију државу на територији некадашњег Српског царства. Лазарева држава са престоницом у Крушевцу, позната у историографији као Моравска Србија, обухватала је сливове ријека Велике, Западне и Јужне Мораве.

Кнез чији су идеали били заправо синоними Немањине идеологије оставио је за собом велико историјско наслијеђе о ком су писали многи историчари и писци овог и оног времена.

Како то и сам патријарх Порфирије казује „Определио се за веру, и то не за макар какву, већ за веру у Христа распетог и васкрслог, а не за вечеру. Наравно, није презрео вечеру, није хтео да нам каже да вечера као симбол овог света није потребна, него је хтео да каже узулуд је вечера и овај свет и било која врста победе, слава, богатство и све оно што човек може да замисли, ако нема Христа, ако није утемељен на Христу“.

“Певајте моја војско, нек се све пролама. Нек чују Турци да се Срби не боје никог осим Бога”.

Кнез Лазар Хребељановић постао је симбол једне од највећих и најопјеванијих битака у српској историји, Косовски Бој!

Бој на Косову у српској историји представља онај моменат у ком људи више на ратују за земљу, за комад живице, за материју. Војска ратује за вјеру, за слободу и опстанак. Ратује за идеале, ратује за наслијеђе и очување идентитета. Одувијек се само о томе и радило. Српски владари су вијековима чували наш идентитет од заборава и брисања из прошлости. Својом крвљу су зидали цркве и манастире, који данас представљају њихову борбу и наше наслијеђе. У темељима манастира су положени њихови животи.

1389.године, 28.јуна није се само догодила битка. Дошло је до судара свјетова, до судара култура и различитих увјерења. У том трену створена је прекретница о којој се пише и дан данас. Сторена је слика једног народа, који иде у битку независно од силе која му пријети, већ иде у битку како би сачувао светињу која му је темељ и коријен за опстанак у будућности.

Када је причестио војску и кренуо у бој на Косово, шљиве су се окренуле за њим и од тада расту уврнуто испред цркве Лазарице. И природа и људи постали су једно.

Након Косовске битке изродиле су се различите теорије о оном ко је у овој борби изашао као побједник. Неки теоретичари су тврдили да су Турци ти који су однијели побједу на Косову, док су други казали да су то Срби.

Ово је свакако побједа српског народа. У овој бици орден славе и части заслужио је српски народ, који је без поговора положио свој живот за очување историје.

„Боље да нас унуци мртве памте, него да нас синови живе забораве“.

Овдје се није постављало питање да ли неко жели или не жели да се бори, већ да ли неко жели или не жели да постоји. Зато данас постојимо и обитавамо као слободан народ. Кнез Лазар није видио слободу у зулуму, у потчињавању неком страном владару, који је дошао из стране земље да наметне српском живљу нови живот.

„Живот човеков вреди онолико колико је спреман да га плати“.

Историјске фигуре попут великог жупана Стефана Немање и кнеза Лазара Хребељановића су само једне од многих на овој историјској табли, налик оној у шаху. Сваки њихов потез је као оштрица мача за собом оставио неизбрисив траг. Али не као ожиљак, већ као печат. Својим животима су написали историју и очували постојање народа каквог данас познајемо. Својим дјелима и ријечима су нам оставили обавезу и мисију да се не изгубимо као Јуда и не продамо за материју. Оно што су они саградили, данас је наш идентитет и наш штит.

Аутор: Марија Милановић