Рођен у малоазијском граду Патара, луци на медитеранској обали данашње Турске, Свети Никола је живио у 4. вијеку, много прије раскола између православне и католичке цркве из 1054. године. Његови родитељи, богати Грци Теофан и Нона, добили су га у вријеме владавине римског цара Валеријана (253. – 260. године), похлепног човјека који је због страсти за златом организовао војни поход на Персијско царство.

При крштењу је добио име Николај, што у преводу значи побједитељ народа. Духовном животу поучавао га је стриц Николај, епископ патарски, са којим се касније и замонашио у манастиру Нови Сион. Након смрти својих родитеља, Никола је продао цијело имање и новац раздјелио сиротињи. Неко вријеме је био свештеник у свом родном граду, одликовао се милосрђем и многи су сматрали да ће наслиједити свог стрица као епископ. Ипак, будући да је био скроман, повукао се у самоћу спреман да тако сачека смрт. Хришћани верују да му се тада јавио глас Господњи и рекао му: „Николаје, пођи у народ на подвиг ако желиш бити од мене увенчан“. Тада је напустио самачки живот и отишао у народ. Изабран је за архиепископа града Мира у Ликији (тадашње Римско царство, данас област данашње Турске).

Током владавине царева Диоклецијана и Максимијана у вријеме гоњења и мучења хришћана био је затворен у тамницу, али ни ту није престајао да проповједа и шири хришћанство. Присуствовао је Првом васељенском сабору у Никеји, али због тога што је ударио александријског свештеника Арија, оптуженог за јерес, удаљен је са сабора и забрањено му је даље присуство. У хришћанској традицији се спомиње да су му одобрили поновно присуство на сабору тек када се им у сну преко изабраних архијереја јавио глас Господа Исуса Христа и Пресвете Богородице, да је учињена велика неправда према Светом Николи, који је бранио праву вјеру.

Људи су га још за вријеме његовог живота сматрали за светитеља. Призивали су га у помоћ при болестима, некој несрећи или немоћи. Хришћани вјерују да се он свима одазивао и да је свима помагао, а да је из његовог лица сијала свјетлост. У старости се разболио и преминуо 6. децембра 343. године. Свети Никола се и обиљежава тога дана, што је 19. децембар по новом календару.

Сахрањен је у саборној цркви мирликијске митрополије, а крајем 11. вијека његове мошти пренијете су у Бари, у манастир светог Јована Претече. Осим што се спомен на дан смрти светог Николе обиљежава 19, односно 6. децембра, датум који се такође обиљежава у част Светог Николе је 22, односно 9. маја, у знак сјећања на преношење његових моштију у Бари.

На православним иконама приказан као висок човјек у препознатљивом црвеном плашту, са епископском митром на глави и штапом у руци, како дарује дјецу поклонима из џака.

Утицај на популарну културу

Празник Светог Николе данас има велики значај у цијелом свијету, јер је његов лик повезан са настанком лика Дједа Мраза, а називају га Санта Клаус и Санта Николас. У подалпским земљама и регионима дан Светог Николе се доводи у везу са Крампусом, обичајем чије поријекло сеже у њемачко-словенску традицију, подсјећа портал Национална географија Србија.

Свети Никола се први пут у лику Дједа Мраза појављује 23. децембра 1823.  године након објављивања поеме анонимног аутора „Посете Светог Николе“ (данас познатије као „Ноћ прије Божића“) у мјесту Трој у држави Њујорк. Пјесма је касније приписана Клементу Кларку Муру. Многи од Деда Мразових модерних атрибута су установљени у овој пјесми, као што су вожња на санкама које слијећу на кровове, улазак кроз димњак и пуна торба играчака.

Како су године пролазиле, Дједа Мраз је у популарној култури еволуирао у велику, крупну особу. Један од првих умјетника који је дефинисао модерни изглед Дједа Мраза је Томас Наст, амерички карикатуриста из 19. вијека. Године 1863, слика Деда Мраза који је насликао Наст појавила се у недељнику Харперс викли.