Мистериозни случај у српској историји којим се штампа бавила током двије недјеље децембра 1911. године по старом календару.

Усљед анексионе кризе 1908. године и Царинског (тзв. “Свињског”) рата 1906-1911. године, Србија и Аустроугарска биле су у веома лошим односима. Према ранијој најави, тијела кнеза Александра Карађорђевића и књегиње Персиде из Беча гдје су првобитно била сахрањена требало је да буду пренета у Тополу, када је одјекнула вијест да је на Марксовом гробљу у Бечу отворен гроб кнеза Александра Карађорђевића из ког је нестала лобања!

У таквим околностима дио штампе у Србији одмах је овај чин окарактерисао као „бечко варварство” док је Аустроугарска, такође очекивано, кривце тражила међу Србима. Али кренућемо редом у покушају да реконструишемо догађаје…

„Бечки варвари”

Први пут се вијест о крађи лобање кнеза Александра Карађорђевића појавила 14. децембра 1911. године. Злочин је дан раније око 17 часова открио извјесни Севера, баштовански радник на гробљу. Надзорник гробља Антон и Севера прегледали су мјесто скрнављења, видјели помјерену плочу и пријавили случај полицијском комесаријату, а шеф полиције Горуп лично је преузео случај.

Убрзо је утврђено да се ради о гробу кнеза Александра, оца краља Петра И Карађорђевића. Приликом прегледа мјеста утврђено је да су вриједне ствари (ордење и прстење) биле на свом мјесту, тако да је искључено да је неко хтео да опљачка гроб. Сумњало се да је можда неко хтео да тражи откуп, наводи Курир.

Како пише Д. Живојиновић, мајор Николајевић затекао је 14. (27) децембра краља Петра изнуреног, блиједог, забринутог, како шета по соби. Након ручка краљ је упитао Наумовића: „Чу ли какву су ми пакост направили?“, након чега је додао да су то “ови одавдје“.

Већ сљедећег дана Политика свој чланак о овом догађају насловљава „Бечки варвари“ и у њему онога који је дјело извршио назива “полудјелим човјеком и избезумљеном кукавицом“, а доводи у питање и оцјену Беча као „најкултурније вароши“. Претпоставило се да се злочин десио у уторак 12. (25) децембра, на дан Божића по грегоријанском календару. Кнежеви рођаци су на основу прегледа прстења потврдили да је његово.

Потрага

Српски посланик у Бечу Симић и члан управе вароши Београда, Лазаревић, помагали су у истрази. Већ 16. децембра нађена је једна лобања са којом су се дјеца играла на улици што су родитељи одмах пријавили, али је др Хаберда утврдио да то није лобања кнеза Александра.

Лист Пијемонт преноси писање Пештанског „Пестер Лојда“ који кривицу сваљује на неког „празноверног патриоту“ који вјероватно вјерује да ће се земљи десити несрећа ако се у њу унесе тијело мртвог владара са главом. Влада Аустроугарске изразила је истог дана жаљење преко свог посланика.

Новине Тиролер Анцајгер писале су да су злочин извршила два чиновника министарства спољних послова у Београду и то као изасланици „Црне руке“, али је утврђено да су та два чиновника у време крађе била у Нишу тако да се та оптужба показала нетачном.

Тих неколико дана није било нових информација сем нагађања.

Проналазак

Већ 19. децембра пренијела је штампа да је „јуче прије подне“ лобања са два кичмена пршљена пронађена на Марксовом гробљу завијена у хартију и скривена у једном жбуну. Лобања је вјероватно била бачена преко зида у жбун јер је гробље претходно детаљно претраживано и није нађено ништа на том мјесту. По новом календару то се десило у ноћи Нове године, 31. децембра.

Након што је утврђено да лобања припада кнезу Александру, његово и тијело књегиње Персиде припремљена су за транспорт у Србију, али је мистерија о починиоцима и њиховим мотивима остала.

Постојала је изјава неког свједока да је још јула мјесеца видио четири човјека како прескачу зид гробља, а затим 10. децембра видио једног од њих како опет прескаче.

У Бечу се у то време нашао случајно и Милан Стојадиновић, будући предсједник владе, који пише да је сумња аустријске полиције најпре пала на Србе у Бечу, а затим и на Србе у Србији, што је Стојадиновић иронично назвао „ремек-дјелом бечке полиције”. И сам Стојадиновић био је, као и остали Срби, осумњичен како сам каже, али је убрзо београдска полиција ове сумње развејала.

Пренос на Опленац

Краљев ађутант Павле Јуришић отишао је у Беч са задужењем да допрати тијела краљевих родитеља у Србију. Посмртни остаци послати су за Србију 26. децембра, а у Тополу стигли 28. децембра. Сутрадан, 29. децембра краљ Петар И Карађорђевић, са Миловановићем, Николом Пашићем, остатком владе и члановима породице, стигао је у Тополу гдје су га дочекале бројне депутације и маса свијета.

Митрополит Димитрије је након краће литургије одржао парастос. Говор који је одржао учитељ Драгољуб Ђорђевић испраћен је повицима: “Слава књазу и књегињи!”, а пуцњава топова испратила је посмртне остатке краљевих родитеља у нову цркву, краљеву задужбину на Опленцу. Након ручка у подне краљ је са свитом кренуо назад, за Београд.

Ко је стајао иза бизарног случаја крађе изгледа да до данас није откривено.