Пројекат стварања модерне хрватске нације у првој половини 19. вијека отпочео је најприје одбацивањем обје варијанте хрватског језика – кајкавске и чајкавске, којима су Хрвати говорили до Људевита Гаја – и присвајањем српског језика, односно штокавског наријечја.

Крађа српског насљеђа

На тај начин су створени услови да нова идеја нације на принципу: католичка вјера + српски језик = хрватска нација премости ријеке Купу, Саву и Чазму, којима је вјековима била омеђена и крене у бестидну отимачину свега српског. На удару је првенствено био српски народ католичке вјероисповести и цјелокупна српска историја, традиција, књижевно и културно насљеђе. Примјер једне од тих отимачина – српских народних пјесама – као и реакције Ватрослава Јагића, изнио је Јован Дучић у свом дјелу „Југословенска идеологија, истина о „југославизму“ штампаном у Илиноју 1942. године. „Илирци су узели српски језик најприје да присвоје дубровачку књижевност, која је цјела изграђена на том језику, а затим да по Босни могу (цинизмом који се у нашој поштеној кући не да ни замислити), да похарају српске народне пјесме, и онако их бестидно штампају у Загребу као хрватску народну поезију…

Хрвати никад нису имали својих народних пјесама. Срби су народ гусларски, а Хрвати народ тамбурашки; и док су Срби изграђивали своје славне епосе, Хрвати су изграђивали поскочице.

И сама римска црква забрањивала је Хрватима народне пјесме. Она није ни ма гдје другдје помагала националне покрете; јер јединство у њеним очима, било је могућно само кроз вјеру, а не кроз државу. Већ је велики и учени папа Иноћентије III на сабору у нашој Дукљи изјавио године 1199 да црква и држава не иду заједно.

Зато су у Хрватској Ћирило и Методије, послије њихове посјете у Риму тек у наше доба, за Лава XIII, били светковали као свеце, али их нису примали као учитеље словенске, и проналазаче ћирилице!

Кукуљевић пише да је загребачки бискуп Петровић забрањивао народне стихове. А Вјекослав Јагић пише да је Црква већ у средњем ијвеку прогонила пјевање народних пјесама, не само зато што је мјесто њих уводила црквене попјевке, него је издала против њих и забране. (Рад 1876, 37). Овим се објашњава што Хрвати нису ни имали љубави за народну пјесму, нити је икад стварали…

У Босну су били са аустријском окупацијом дошли многи агилни пријатељи ђаковачког бискупа Штросмајера. Нарочито Длустуш за просвјету, Трешчец за управу, Херман за пропаганду… Штросмајерови људи у Босни су урадили невјероватне ствари. Између осталог, сабирали су онамо српске народне пјесме и исте послали Матици Хрватској, која их је издала у 12 књига, као „Хрватске Народне Пјесме“! Ово је био несумњиво највећи и најружнији плагијат који је икад учињен у европској литератури.

Овом приликом су били индигнирани и сами хрватски научници, који су књижевност стављали изван политике, наводи портал Расен. Професор бечког универитета, Јагић, пише др Франу Рачком, историчару: „Тако је Матица Хрватска изазвала својом одлуком да изда некакве „Хрватске народне пјесме“ читаву буру од страха. ДА ЋЕМО И ТО БЛАГО ОТЕТИ СРБИМА. Ја збиља и сам мислим да код народне епске поезије не би требало сувише истицати хрватско име; јер што је некоћ било стари хрватских мотива, чини ми се да је ПРОПАЛО под навалом нових сижета, који су долазили с Турцима са Истока. (Јагић, Спомени, II, 167).

Као што се види, Јагић обраћа пажњу да су послије доласка Турака и стварања том приликом српских епоса о Косову и Марку, српске народне пјесме неоспорно само српска творевина, коју не би у Загребу требали онако безочно присвајати.“