НОВОСТИ

Краљевска трагедија која је потресла Београд и Европу

11/06/2021

Под окриљем ноћи између 28. и 29. маја 1903. године група официра убила је краља Александра Обреновића и краљицу Драгу Машин. Након што су пуцали у владарски пар, завјереници су њихова тијела одвукли до прозора и бацили их на плочник. Био је то најсуровији атентат коме је Београд икада свједочио.

 

краљ Александар Обреновић и краљица Драга Машин

краљ Александар Обреновић и краљица Драга Машин

 

Женидбом са Драгом Машин, женом без “плаве крви”, краљ Александар долази у сукоб са оцем Миланом, тада врховним командантом војске, који се зарекао да му нога неће крочити у Србију док њоме владају “неразумник и она његова 10 година старија жена”.

 

Овај брак наишао је и на осуду опозиције, посебно Радикалне странке и читавог официрског кора.

У оваквим околностима краљица Драга пустила је вијест о својој трудноћи. Читав стари свијет је слао дарове и честитке, а руски цар Николај Романов и златну колијевку, али и љекаре који ће утврдити да је трудноћа била лажна. Углед брачног пара у народу и војсци, након овога више није постојао.

 

Краљица тада предлаже Александру да се склони из јавности и ожени дјевојку која ће моћи да му роди насљедника, али краљ је није слушао. Умјесто тога наређује да се 4. коњички пук који је носио име његовог оца Милана, преименује у Коњички пук краљице Драге.

 

И управо ће тај пук бити родно мјесто завјере против краљевског пара. Завјере која ће имати свој крвави крај. Двојица капетана Радомир Аранђеловић и Милан Петровић, заједно са двојицом поручника Анијем Антићем и Драгутином Дулићем, били су први покретачи. Наиме, све је почело када је Антић својим саборцима испричао како се, током службе у краљевој гарди, носио мишљу да убије краља док га је пратио до стана вјеренице. Како је рекао, тако би скратио сва незадовољства и понижења. То није учинио сматрајући да такав акт не би имао сврхе без подршке већег броја људи, а поготово официра. Друговима је потом показао и руске новине у којима је, на насловној страни, била постављена слика краљичиног брата Никодија с текстом који је сугерисао да ће он наслиједити престо.

 

Групи се одмах прикључио и капетан чије ће име историја памтити – Драгутин Димитријевић Апис, командир у Пјешадијској подофицирској школи која је давала дворску стражу. Први састанак завјереника одржан је 6. септембра 1901. у стану поручника Антића, а потом су се ствари придружили поручник Милан Маринковић и потпоручник Никодије Поповић.

 

Завјереници онда сковаше план. Краља су намјеравали да убију 11. септембра на рођенданском балу краљице Драге код “Коларца”. Све ће почети заузимањем електричне централе “Коларца” како би се, у датом часу, искључила свјетла у сали. Тада ће они са задатком да прате краља извршити атентат. План је пропао јер је електрична централа била под јаким обезбјеђењем.

 

Ни други покушај атентата током јесењих маневра није боље прошао, али је завјереницима постало јасно да морају проширити круг завјереника. Тако и би. Убрзо су врбовани Ђорђе Генић, бивши министар, затим генерал Јован Атанацковић, Јован Авакумовић, адвокат Алекса Новаковић и Никола Хаџи-Тома који је имао да о свему обавјести кнеза Петра Карађорђевића који ће, након атентата, доћи из Женеве, гдје је живио, и сјести на трон краљевине. Сви завјереници положише писмену заклетву и наставише са ангажовањем нових присталица.

Према свему судећи, незадовољство у војсци било је велико, па је број саучесника брзо растао. Нарочито је био велики број припадника нишког гарнизона који су се чак понудили да сами изврше ликвидацију краља током годишњице прогласа Краљевине у Нишу 22. фебруара 1903. Овај приједлог није усвојен јер су официри из Београда сматрали да је, због безбједности, атентат најбоље извршити у Двору.

 

За убиство краља био је потребан и неко изнутра. Неко из краљеве гарде. Завјереници зато уредише да за коњичког потпоручника Петра Живковића испослују премјештај у гарду, а заврбовали су и самог краљевог ађутанта потпуковника Наумовића, човјека чији је деда убијен заједно са Карађорђем 1817. у селу Радовања.

 

А онда краљ, 25. марта 1903. године, у само једном сату, изврши два државна удара. Првим је укинуо Устав из 1901. чиме су распуштени Сенат и Народна скупштина и постављени краљеви људи. Другим ударом, враћен је на снагу стари Устав из 1901. године, а потом 18. маја бивају спроведени избори које је краљ Александар добио. Резултат ових потеза владара било је масовно прикључивање завјереницима од стане официра из читаве земље. Читав Београд је тресао хук да ће доћи до атентата. Чак су и ђаци у школама знали шта се спрема. У том тренутку краљ шаље писмо министру војном у коме наводи имена завјереника, али из непознатих разлога, ништа није предузето по том питању. Напротив, “Црној руци”, како ће касније постати позната ова група завјереника која се окупила под именом “Уједињење или смрт”, приступају пуковник Александар Машин, краљичин дјевер, бивши министар Живан Живановић, генерал Милован Павловић и командант ВИ пука потпуковник Петар Мишић. Сада је у план било укључено око 80 незадовољника. Сви водећи чланови “Црне руке” посљедњи пут састали су се 26. маја 1903. и направили план атентата. Речено је да ће у ноћи између 28. и 29. маја, у 2 сата иза поноћи група од 28 атентатора ући у Двор, а да ће их предводити Драгутин Димитријевић Апис. Претходно ће се сви окупити у Официрском дому испред ког ће се прикључити батаљону под командом Петра Мишића. Кобне ноћи војници су почели да се окупљају по кафанама на Теразијама. Према плану, сви су полако пристизали у Официрски дом. Тачно у 1:45ч капетан Драгутин Димитријевић командова покрет.

 

Када су стигли испред дворске капије завјеренике сачека гардијски поручник Петар Живковић који им отвори двери. Апис са својом групом уђе и запути се у собу дежурног официра који је пружио отпор и зато био убијен.

 

У кревету краља и краљице није било. Претражено је читаво знање, али узалуд. Већ је почело да свиће када се атентатори досјетише првог краљевог ађутанта генерала Петровића. Привели су га и поставили услов – или ће одмах рећи гдје се крије краљевски пар или да се сам убије. Међутим, Петровић мирно рече да нема никаквих тајних одаја. Тада завјереник потпоручник Велимир Вемић на тапацираном зиду примјети кључаоницу. Поче лупа по вратима уз наредбу “Отварај!”. С друге стране зачуо се глас краља Александра: “Могу ли рачунати на заклетву својих официра?”

 

“Можете” одговори завереник Петар Марковић, док Вемић истовремено повика: “Не никако”.

 

Како су се врата отворила, тако је сијевнула ватра из оружја док су хици погађали прво тијело краља, а потом и краљице која је покушала да га заштити својим. У 3:50 часова, краљица Драга, иако погођена више пута, још је давала знаке живота. Ађутант Петровић тада потеже скривени пиштољ али га капетан Михајло Ристић зграби за руку и окрену. Зачу се пуцањ и ађутант паде мртав погођен сопственим метком. “Нема више тиранина!”, неко је повикао, а онда крвава и гола тијела краља Александра и краљице Драге преко прозора собе падоше на земљу.

 

Маскарирана тијела краљевског пара потом су стављена у металне сандуке и, у тајности, пребачена у краљевску гробницу на Старом ташмајданском гробљу.

 

Прије тога, над њима су, исте ноћи, обдукцију извршили др Едуард Михел, просектор Опште државне болнице и др Демостен Николајевић, главни љекар Београдске општине и дворски љекар, који су били шокирани оним што су затекли. Обдукција је извршена на билијарском столу у самој резиденцији. Тијела брачног пара Обреновић данас почивају у крипти Цркве Светог Марка.

 

Извор: 011ИНФО

ПРАТИТЕ НАС

Komentara bez...

Остале Вијести