У марту је извршен један од најсвирепијих злочина над српским народом.

Тачно прије 80 година десио се један од најстрашнијих и најзвјерскијих покоља нас српским народом од стране усташа!

Бестијално иживљавање и клање српских стараца и дјеце, силовање српских жена и дјевојака догодило се 22. марта 1942. године у мјестима Стари Брод и Милошевићи, на обалама ријеке Дрине, у источној Босни.

Павелићеве усташе су у овом покољу убиле око 6.000 ненаоружаних Срба, искључиво цивила, који су бјежали испред зликоваца из Црне Легије и Муслиманске милиције, које је предводио крвник Јуре Францетић.

Дио људи се намјерно или ненамјерно утопио у ријеци Дрини бјежећи од усташких крволока. Најмасовније убијање људи је извршено 22. марта 1942. године, на велики православни празник Младенце, али су убијања потрајала све до средине мјесеца маја 1942. године, када је овај простор Источне Босне буквално очишћен од српског живља и извршена насилна демографска промјена становништва.

У офанзиви на крајеве које су и малим јединицима бранили припадници Југословенске војске у отаџбини под командом наредника Радомира Нешковића у прољеће 1942. било је чак 10.000 усташа. Њихов задатак био је да учврсте усташку власт на источној граници НДХ и овај простор очисте од српског становништва.

У Вишеграду су прелаз ка Ужицу српском народу који је био у збјегу блокирали војници фашистичке Италије, који су тражили новац да људи могу са стоком и стварима да се пребаце према Србији, која је била под њемачком окупацијом.

Дио народа кренуо је због тога према Старом Броду и Милошевићима по тешком терену и изложен нападима усташа и Муслиманске милиције. У таквим околностима су људе нагомилане на обали нападали усташе, убијали их, мучили, силовали жене и бацали у воду.

По изјавама свједока, дио народа су од убијања спасили Нијемци и српски војници, под комадном генерала Милана Недића, управника окупиране Србије.

Оно мало српских избјеглица који су преживјели овај покољ, речено им је од Јуре Францетића, да се врате слободно кућама. Наиван народ је пошао, вјерујући да је мукама дошао крај, али на путу су их поново пресретале усташе, пљачкали, силовали и убијали.

Српски писац Момир Крсмановић, који је као деветогодишњи дјечак преживио усташки покољ у месту Клисура подно Сјемећа у Подрињу, у својим дјелима описао је између осталог и усташки пир у Старом Броду, јер је и сам био свједок тог бестијалног лудила.

Његова дјела у којима су до детаља описана звјерства хрватских и муслиманских усташа над Србима су – „Тече крвава Дрина“, „Крваве руке ислама“, „Трагови мртве браће“, „Клетва мртве браће“, „Незарасле ране 1 и 2“, „И Бог је заплако над Босном“, „Тамни живот над звезданим небом“ и „Голгота српског народа 1941 – 1957“.

Српски цивили који су страдали у овим монструозним злочинима били углавном са подручја мјеста Рогатице, Вишеграда, Хан Пијеска, Кладња, Сокоца, Олова, Пала и Сарајева. Тачан број жртава није никада утврђен, али се процјењује да је убијено најмање 6.000 Срба, односно невиних и ненаоружаних цивила. Ово чак потврђују и њемачки подаци.

У мјесту Стари Брод је током 2008. године подигнуто обиљежје у знак сјећања на овај ужасан злочин и освештано је од стране Српске Православне Цркве, митрополита дабробосанског Николаја и владике милешевског Филарета. У плочама од камена су уклесана имена убијених недужних цивила.

А спомен-музеј је отворен 7. септембра 2019. године уз највише званичнике Републике Српске.

Овај злочин у Старом Броду у прољеће 1942. године спада у десет најужаснијих на територији усташке НДХ. Дуго деценија након Другог свјетског рата о овом ужасном злочину преживјеле жртве су морале да ћуте. Свако ко је јавно говорио и тражио да се крвници казне, бивао је хапшен и прогањан од југословенске тајне полиције УДБА.

Изјаве сведока ужаса

Милош Башовић, рођен 1930, из Бранковића, Борике код Рогатице:

„…Из Вишеграда народ крене низ Дрину, према Старом Броду. Уз мене су била још три брата и сестра. Узак пут, стадосмо сви код Пухалове њиве. За нама нека војска трчи, али ми не знамо да су усташе. Народ поче бјежати, а они углас: ‘Не бојте се народе, ово је србска и црногорска војска…’. Кад су нас опколили, познадосмо многе муслимане комшије међу њима. Један усташа узе моју сестру од три године, баци је увис. У руци му пушка са бајонетом, дочека је и право баци у Дрину. Наста право клање народа.

Мене је негдје између Милошевића и Старог Брода зајмио један пијани усташа, гађајући ме бајонетом. Утекнем му некако и шћућурим се међу поубијане. Криомице гледам како ми убише мајку и млађу браћу. Свега и свачега је било, Многе ђевојке, гледајући звјерства, не чекајући да им се приближе усташе масовно су скакале у Дрину. А Дрина пуна лешева, међу њима само видиш, заплове женске косе…”

Милован Бакмаз, рођен 1931, из Соколовића код Сокоца:

„…Кренула колона народа од Олова, Кладња, Мокрог, Пала, Праче, из села око Сарајева, Рогатице… То је био ужас, пуно је Сјемећко поље србски избјеглица, да бациш шибицу пала би на иксана или на стоку коју смо повели са собом. Идемо према Вишеграду у колони, пјешице, изнемогли, ђеца и стари на воловским колима и коњима. Дођемо на ћуприју на Дрини кад Италијани не дају преко Дрине. Ми онда у Милошевиће и заноћимо по кућама, наведено је на страници  Злоцини над србима.

Опколили су нас, добро се сјећам све наоружани муслимани са фесовима на главама. Кад се смрачи, чујемо усташе како зову: „Јованеее…“. Мој отац нас убаци на некакав чамац и пређосмо Дрину. Ту угледамо Недићевце и Нијемце како разговарају, а онда са једним чамцем крену патрола преко Дрине, међу народ, а друга уз Дрину и вичу: Цурик усташ, цурик усташ…“.

Ристо Боровчанин, рођен 1932. у мјесту Жуљ, 2010. у Педиши код Сокоца:

– По мраку стигосмо у Милошевиће. Ујутро дојаха један четнички курир на коњу и онако јури кроз народ па виче: ‘Бјежте људи, ево усташа, поклаће и вас као јуче оне у Вишеграду…’ Пригоне нас, пригоне Дрини. Силују жене, кољу, одсјецају руке, ноге, ваде очи, бацају малу ђецу увис и дочекују на бајонете. Био је то један страшан ужас и пакао. Народ запомаже и јауче. Људи сами скачу у Дрину, младе цуре посебно. Ми се око мајки груписасмо, покушавајући се некако спасити. Одједном сам пао потрбушке међу гомилу побијених и унакажених. Главни покољ је био негдје између 16 и 17 часова по подне. А Дрина мутна, надошла, валовита, пуна лешева. Доносило лешеве и од Вишеграда. То је био невјероватан и страшан призор…”