Манастир Раваницу, са црквом посвећеном Светом Вазнесењу Господњем, сазидао је Свети кнез Лазар између седамдесетих и осамдесетих година 14. вијека.

Свети кнез Лазар

Издао је и повељу својој задужбини сачувану само у два преписа из каснијег времена која нису истовјетна. По болоњском препису, раваничка повеља била је издата 1376/7, по врдничком 1381. Међутим, на основу житија испосника Светог Ромила, који је живео у непосредној близини Раванице и који је, послије смрти 1375. године, и сахрањену Раваници, закључује се да је раваничко властелинство већ постојало, али свакако не као завршена манастирска целина. Такав манастирски комплекс – са црквом, пиргом, моћним утврђењем са седам кула, трпезаријом, ћелијама, неопходним економским и господарским зградама – морао се стварати годинама као и сви наши угледни манастири.

На основу ктиторске композиције са портретима кнеза Лазара, кнегиње Милице и два њихова сина, Стефана и Вука, завршетак радова је био пред скоро сами крај Лазареве владавине – од 1386.до 1388.године. Ипак након детаљних конзерваторских радова, утврђено је да је ова композиција сликана касније преко првобитног живописа, послије битке на Косову, а свакако не пре 1392.године.

Свети кнез Лазар није жалио средстава како би подигао и на достојној висини одржао манастир у коме је желео да има склониште и за живота и послије смрти. У повељи коју је дао Раваници, нарочито се наглашава да је све што припада манастиру сам откупио и добровољном промјеном имања прибавио.

После Косовске битке и Лазареве погибије, на Видовдан 1389. године, и преноса његових моштију из приштинске цркве Вазнесења у Раваницу 1392. године, манастир постаје мјесто ходочашћа и жижа око које се ствара култ кнеза Лазара, косовског мученика, а затим и његових сабораца. Међу очуваним похвалама новом мученику, двије су написали раванички монаси, или већ посљедњих година 14. вијека или на самом почетку 15. вијека.

Осим овог, створена је традиција Раванице и као културног центра у коме се негује писана књижевност, а око манастира се плело и усмено стваралаштво. Велики, ако не и највећи број у свијету познатих народних пјесама посвећен Косову и косовским јунацима настао је уз Раваницу. Изгледа да је Раваница већ тада била и нека врста монашке школе, али се тек од XVII вијека знају имена појединих њених учитеља – даскала.

У бурним и тешким временима за српски народ послије Косовске битке, Турци су више пута плијенили цијелу српску земљу. Забиљежено је да је Раваница пустошена и паљена неколико пута: 1396, 1398, 1436. и 1686/7. и крајем 18. века у вријеме Кочине крајине.

Љетописац архимандрит Георгије пише да су Турци после коначне пропасти српске државе (1459.), опустошили Раваницу и однијели сво злато и сребро које су у њој нашли. Сама црква није скрнављена.

Тешко вријеме за Раваницу, наилази током Бечког рата, од 1687. до Сеобе Срба 1690. године. Записи из тих година спомињу како је она и тада паљена и пљачкана, а монаси убијани, тако да је скоро запустјела.

Кнез Александар Карађорђевић обнавља манастир 1844. г. о државном трошку и покрива лимом. Године 1864. пробијен је пут од „Врела“ код села Сења до манастира и подигнут преко рјечице Раванице мост од тесаног камена на свод. (Дотле се у манастир долазило преко брда које се налази с југозападне стране манастира.) На рушевинама старе велике Лазареве трпезарије са сјеверне стране цркве, подигнут је 1849. манастирски конак, који је 1850. довршен и који постоји и данас.