30/06/2021
Арача – јединствен споменик културе
Арача се први пут спомиње у 13. вијеку, а као година изградње се узима 1230. Грађена је на остацима цркве из 11. вијека. Већ 1280. године бива опљачкана и уништена, да би била обновљена тек 1370. по налогу краљице Јелисавете Котроманић Анжујске. Током те обнове цркви је додат готски торањ са звоником. Године 1417. краљ Жигмунд поклања деспоту Стефану Лазаревићу имање са црквом, а после је припала Ђурђу Бранковићу. Са надирањем Турака пише се и мало тужнија историја манастира, јер је 1551. године Турци руше и од тада па до данас није обнављана.
Постоје и многе легенде које прате Арачу, а најпознатија се везује за Ричарда Лавље Срце и Атилу Хунског. Први се овде, наводно, лијечио љековитим блатом у повратку из крсташких похода, а за другог се везује прича о огромном благу које је закопао у кориту Тисе.
И тако Арача стоји и дан данас, надомак моћне ријеке Тисе, као главне срчане аорте Војводине, и представља јединствен споменик културе таквог типа у целој земљи.
На основу онога што су закључили стручњаци својим испитивањима, може се рећи да су постојале двије грађевинске фазе и да се претпоставља да је Арача саграђена на неким старијим темељима. У изградњи су коришћени тесани камен, мермер, тесаник и цигла. Утврдили су да постоје елементи који сугеришу на медитерански карактер плана, јер сама грађевина има три апсиде, са масивним зидовима од црвене цигле, што се и данас може видети. Такође, постоје бројне лучне аркаде на полустубовима.
Црвени мермер краси улаз или портал који рађен је на двије воде, као и круг у којем је била розета, о чему свједоче остаци стакла са витража.
У унутрашњости су изражени масивни стубови од сивог пешчара. Капители стубова имају елементе романичке биљне декорације. На једном од капитела стубова се налази и фигура Адама који бере јабуку.
Под цркве је био прекривен плочицама од црвеног мермера.
26/07/2024
