Србија је у Првом балканском рату, супротно жељама Аустрогураске, муњевитим ударима удружених снага Грчке, Бугарске и српских земаља уз помоћ Русије, успјела да изађе на море.

Први Балкански рат

Тог 17. октобра 1912. Србија je објавила рат Отоманској империји, а 18. октобра придружила се и Грчка, чиме је почео Први балкански рат. За непуних мјесец дана ослобођен је готово цијели Балкан, а рат завршен примирјем 3. децембра. Мировни уговор, којим се Турска одрекла готово свих својих посједа у Европи, потписан је у Лондону 13. маја 1913. године.

Почетком 20. вијека несносно стање српскога живља у Старој Србији и Македонији све се више погоршавало. Мјешање европских сила у турске ствари (реорганизација управе у европској Турској, међународна жандармерија) остало је без резултата, Младотурски покрет не само што није раскрстио са феудалним империјалистичким идејама, већ је био носилац још опаснијег, чисто националног турског, режима. Анархија, која је водила истријебљењу хришћанског живља у Турској, натјерала је балканске државе, да се ставе у заштиту својих сународника. Сем тога, Србија је, да би добила економску независност и ослободила се несносног положаја, у који је стављена на Берлинском Конгресу, морала тражити излазак на море.

Интереси балканских краљевина били су општи и заједнички. Али су српско-бугарске диференције дуго ометале споразум. Међутим, основни услов за успјешан рад против Турске био је претходан споразум, на првом мјесту Србије и Бугарске, па по том Грчке и Црне Горе. Русија и Француска биле су непосредно заинтересоване за стварање балканског савеза, који би био уперен против тројног савеза, односно Аустро-Угарске. Отуда је са знањем и потпором Русије склопљен између Србије и Бугарске споразум за акцију против Турске 29.2. 1912, а на основу тога споразума потписан је уговор о савезу за рат против Турске.

Између Србије и Бугарске потписана је 19.6 1912. војна конвенција, која је садржала војничке, као што је уговор од 29.2 садржао политичке услове савеза. Оба споразума предвиђена су за вријеме од 8 година. Овај савез послужио је за основу акције Србије, Бугарске, Грчке и Црне Горе против заједничког непријатеља, Турске. У мају 1912. склопила је Бугарска политички савез и војну конвенцију са Грчком, а приступање и Црне Горе савезу било је тада већ свршен факат. У току љета 1912. савезне краљевине извршиле су припреме за рат.

Када су велике силе сазнале за савез Балканских земаља, покушале су да саботирају напоре за ослобођење, одговоре Србију од ратних дејстава и предложиле план о децентрализацији европског дијела Турске, тако да се да нека аутономија балканским земљама под Турском влашћу, због чега су се односи са Србијом додатно погоршали и довели касније до новог рата.

Аустроугарска је у очајничком покушају, прекасно, запријетила да неће признати промјене граница на Балкану, видjевши да је игноришу, преокренула је снаге на акцију да се сријечи ширење на запад, као и излазак Србије на Јонско море.

Избијањем српске војске на Јадран, покренута је иницијатива да се Албанија прогласи државом а Србија је натјерана да се повуче. Дјелови српских територија додјељени су околним државама супротно вољи Срба, што ће између осталог бити разлог за нови рат само пар недјеља касније.

Савезне балканске државе предале су 6.8. 1912. у Цариграду колективну ноту са захтјевањем завођења нове административне, аутономне, подјеле у Европској Турској у духу 23 Берлинског Уговора о миру, и то на четири области: Македонију, Стару Србију, Епир и Арбанију, под заштитом великих сила и са аутономијом (парламента, милиција, гувернер-хришћанин).

Порта је категорички одбила приједлог балканских краљевина и, под изговором држања маневара, 10.9 наредила је дјелимичну мобилизацију своје војске у Европској Турској – концентрацију четири корпуса око Једрена. Иако заморена ратом са Италијом у Триполису (од 1911) и унутрашњим немирима (у Арбанији, Арабији и Курдистану), финансијски изнурена, тек што је у августу 1912. отпустила из Европске Турске око 120.000 ислужених војника Анадолаца, Турска је наредила мобилизацију, вјерујући да се Србија и Бугарска не могу споразумјети, и да ће са својим средствима у Европској Турској изаћи на крај са савезницима.

На то су 17.септембра савезници објавили општу мобилизацију. Аонда је и Турска наредног дана наредила општу мобилизацију. Европске силе су интервенцијом 25.септембра у Београду, Софији, Атини и на Цетињу и 27.септембра у Цариграду задоцниле да отклоне судар, наводи портал Београд.

Аустро-Угарска је држала, да ће Турска тући савезнике, те је изјавила, да ће бити неутрална, под условом, да се рат на Балкану локализује, мислећи да тиме заустави интервенцију Русије у корист савезница.

За то вријеме избили су и погранични сукоби, који су дали повод за објаву рата. На српској граници били су се од 2.октобра крвави бојеви на Мердарима и код Васиљевачких караула, 4.октобра увече српски посланик у Цариграду предао је декларацију српске владе, која је била исто што и објава рата. Истога дана и Бугарска је објавила рат Турској, а 6.октобра и Грчка. Црна Гора објавила је рат Турској још 25.септембра, и отпочела је непријатељства.

Турска је онда, налазећи да су захтјеви балканских краљевина у ноти од 6.септембра непријемљиви, такође објавила савезницима рат. Под притиском ових заплета на Балкану, Турска је 5.октобра закључила са Италијом мир у Лозани, по коме је Италија добила Триполис, али је у Либији, и поред тога, продужила мали рат.