Добровољно сам дошао у Београд да испричам истину о паклу Сарајева. Био сам присутан када је Насер Орић добијао упутства од предсједника Изетбеговића и реиса Мустафе Церића да прави ршум око Сребренице и провоцира акцију са друге стране. Видио сам злочине над припадницима вашег народа и све до 2010. вјеровао сам да ће неко и „нашим јунацима“ стати у крај. Није се догодило и зато сам дошао

ЛИКВИДИРАЛИ СРБЕ КАКО СУ ХТJЕЛИ!

• Ријечи Мустафе Церића: „Алија, узми се у памет. Нас дневно гине 50 до 70 и нико не зна за то. Ако нас на једном мјесту погине 200, цијели свијет ће знати!“–на које је указао овај човек, учиниле су да Тужилаштво Хашког суда коначно одустане од приписивања кривице за овај злочин српској војсци

• За „Проклете Маркале“, како их назива КЊ-568, он је знао неколико дана раније. Уз Алију је присуствовао првом покушају инсценације српског напада на пијацу када је граната са Мрковића умјесто међу људима завршила на крову оближње зграде

• КЊ-568 сведочи: „Пијаца је била идеална да се убије много људи и да Алија послије моли за страну интервеницију. Алија и Реис Церић позвали су код себе Мустафу Хајрулаховића (Талијана), да он, као артиљеријски официр, одради посао. Одређено је да се гађа са линије Шпицаста стијена из села Мрковић јер је ту била близу линија раздвајања. Слушао сам како наш вјерски старјешина убјеђује предсједника „да ми ионако сваки дан губимо на улици 50-так људи и да ће ови као шехиди отићи за добро дјело“

• „Наши су договарили да пошаљу неког да наводно пуца снајпером са зграде по граду. Тада би у солитер улијетали „специјалци“ и ишли од српског стана до српског стана. Некада би приводили „осумњичене“, а некада су их једноставно бацали са кровова. Тако је то чишћено!

„ДОБРОВОЉНО сам дошао у Београд да свједочим о злочинима које су „моји“ починили над Србима и над човјечношћу током рата у Сарајеву. Као припадник обезбјеђења Алије Изетбеговића имао сам прилике да у више наврата чујем шта је наређивао потчињенима и како су режиране Маркале.“

„Био сам ту када је Насер Орић добијао упутства од предсједника и реиса Мустафе Церића да прави ршум око Сребренице и провоцира акцију са друге стране. Видио сам злочине над припадницима вашег народа и све до 2010. вјеровао сам да ће неко и „нашим јунацима“ стати у крај. Није се догодило и зато сам дошао.“

Ово је дио монолога заштићеног сведока КЊ-568, припадника Алијине преторијанске гарде из јединице „Бисери“, на почетку ексклузивне исповијести.

Када се у Хашкој судници на процесу Радовану Караџићу 2014. а потом и Ратку Младић 2015. појавио заштићени свједок одбране под шифром КЊ-568, суд је реаговао тако што је у највећем дијелу свједочења „искључио“ јавност.

Објављени су само дијелови његове приче који говоре о припреми кланице на пијаци Маркале фебруара 1994.

Ријечи Мустафе Церића: „Алија, узми се у памет. Нас дневно гине 50 до 70 и нико не зна за то. Ако нас на једном мјесту погине 200, цијели свијет ће знати!“ – на које је указао овај човек, учиниле су да Тужилаштво Хашког суда коначно одустане од приписивања кривице за овај злочин српској војсци.

Међутим, о многим другим страхотама у Сарајеву је говорио Алијин тјелохранитељ. Оне су остале похрањене у архиви Хашког суда. То је био разлог због кога је одлучио да прича.

Сусрет са Алијиним „бодигардом“ уговаран је дуго. Догодио се тако што је овај новинар пар сати раније добио поруку да понесе пасош и остави мобилни телефон у Србији.

Џип са припадником МУП и адвокатом Гораном Петронијевићем, појавио се испред редакције у договорено време.

„Сада живим у трећој земљи. Сви су ме се одрекли у породици а мислим да цијело Сарајево зна ко сам. Нисам динар ни тражио ни добио за свједочење и стало ми је да се то зна“, почиње исповијест човјек у средњим шездесетим годинама, некада атлета, кошаркаш, и лични пратилац Алије Изетбеговића од маја 1992. до јуна 1994.

Он говори да је од 2012. у статусу заштићеног свједока. Каже да га је у јединицу „Бисери“ препоручила чињеница да је вјешт на песницима а Алија га је одабрао да га прати у шетњама градом јер му је, онако висок и крупан, уливао повјерење.

У шетњама муслиманског предсједника у БиХ, најчешће са реисом Мустафом Церићем, причало се скоро увијек о томе како изнудити војну интервенцију НАТО против Срба. На самом почетку рата било му је јасно да је рат вјерски и до посљедњег Србина.

„Баш посљедњи Србин у Сарајеву, у општини Стари град био је Здравко Кнежевић, мој пријатељ и друг из јединице „Бисери“. Били смо нераздвојни. Здравко је остао „код нас“ због цуре, љепотице коју је лудо волио. Други Србин који је остао на Старом граду био је његов отац. Са Здравком сам се завјетовао да „ко остане жив“ посвједочи шта је стварно збивало Алијином Сарајеву. Јер, обојица смо гледали злочине над Србима и над „нашима“ који су аранжирани у сефу Народне банке у центру Сарајева. Тамо је Алија смјестио свој штаб.

„Претпосљедњи“ Србин у сарајевском Старом граду, отац Здравка Кнежевића из „Бисера“, погинуо је на Маркалама 1994. од Алијине гранате испаљене из Мрковића. Брзо послије њега страдао је и Здравко на улазу у тунел преко аеродромске писте. Мали гелер му се зауставио у срцу.

За „Проклете Маркале“, како их назива саговорник, он је знао неколико дана раније. Уз Алију је присуствовао првом покушају инсценације српског напада на пијацу када је граната са Мрковића умјесто међу људима завршила на крову оближње зграде. Тада није слутио да ће отац његовог најбољег пријатеља настрадати у поновљеној „представи“.

„Пијаца је била идеална да се убије много људи и да Алија послије моли за страну интервеницију“, сјећа се КЊ-568 околности. „Алија и Реис Церић позвали су код себе Мустафу Хајрулаховића  (Талијана), да он, као артиљеријски официр, одради посао. Одређено је да се гађа са линије Шпицаста стијена из села Мрковић јер је ту била близу линија раздвајања. Слушао сам како наш вјерски старјешина убјеђује предсједника „да ми ионако сваки дан губимо на улици 50-так људи и да ће ови као шехиди отићи за добро дјело“.

Остало је организовао Хајруновић. У оба наврата Малезијски батаљон УНПРОФОР био је на дежурству а како претпоставља саговорник, „његови“ су „појачали“ мину неким експлозивом испод тезги. Не зна засигурно…“

Инсценације наводних српских злочина у центру града за потребе страних ТВ камера почеле су у мају када је „град затворен“ изнутра и споља. У прљавштине „својих“ КЊ-568 увјерио се одмах у јуну када је долазио предсједник Француске Митеран у покушају да договори неки мир.

„Прије него што Митеран слетио у Сарајево, Алија Изетбеговић са реисом Церићем и осталима је договорио да треба што више изазивати Србе да гађају циљеве по граду не би ли до интервенције ипак дошло. Наредили су Јуки Празини да монтира на камионе и џипове митраљезе и минобацаче 84 мм (мањег калибра) и да њима гађа из круга болнице или са прометних раскрсница“, наставља свједок.

„Сценарио је увијек био исти. Затворили би раскрсницу за промет десетак минута и пуцали са камиона на српске положаје, па би се онда повукли пустивши раскрсницу у промет. Тада се гинуло јер су Срби узвраћали – три гранате за једну.“

Некадашњи пратилац муслиманског лидера , слушао је и гледао, вели бар три пута, како Алија наређује Јуки Празини да што више изазива Србе.

Био је присутан,у два наврата када је то исто наређивао Празинином наследнику Кериму Лучаревићу.