Логор Силос (логор у Тарчину) је био концентрациони логор за Србе којим је управљала муслиманска Армија Босне и Херцеговине од 1992. до 1996. године. Овај логор се налазио у предратном житном силосу у насељу Тарчин, општина Хаџићи поред Сарајева.

Логор Силос

Отворен је 11. маја 1992., а затворен 27. јануара 1996. године, истог датума када и Аушвиц односно два мјесеца након парафирања Дејтонског мировног споразума. У логору Силос је било затворено најмање 600 србских цивила, од чега су 24 умрла као посљедица физичког злостављања, пребијања, тортура и мучења глађу.

Ово је био један од 126 укупно муслиманских логора за Србе, на подручју града Сарајева током рата 1992.-1996. Најмлађа жртва овог логора био је Лео Капетановић (14), а најстарија Васо Шаренац (85). Поуздано се зна да је најмање 20 Срба овдје изгубило живот.

Тужилаштво Хашког трибунала је одбило да се бави овим случајевима, и пребацило све предмете Тужилаштву Босне и Херцеговине, па је све завршило без иједне пресуде, наводи портал Злочини над Србима.

Још 1991. године, августа мјесеца, у Тарчину је основана станица резервне милиције у чијем саставу је било око 200 муслимана и свега 1 или 2 Србина. Командир ове полицијске станице Туфо Рефо, прије рата био је милиционер у Сарајеву. Резервни састав милиције у Тарчину је крајем 1991. и почетком 1992. године дјелио оружје муслиманском становништву. И у току предизборне политичке активности у Тарчину се појавио већи број муслиманских шовинистичких парола, а на зидовима српских кућа били су исписани графити увредљиве и пријетеће садржине.

Априла 1992. године су почели сукоби у Сарајеву, а муслимани су преко резервног састава милиције у Тарчину су контролисали и пратили Србе са подручја Тарчина. Почетком маја 1992. године муслимани су почели да празне пољопривредни силос који се налазио у центру Тарчина, а пшеницу су подјелили искључиво муслиманском становништву. Испражњено је 10 комора у којима се налазила пшеница.

ФОРМИРАЊЕ ЛОГОРА

Тог 11. маја 1992. године муслиманске јединице Армије БиХ су напале и заузеле касарну ЈНА у Крупи, удаљену од Тарчина око 8 км. Заробљени војници ЈНА, њих осморица постали су и први затвореници овог логора Силос. То су били резервисти ЈНА. Од 20. маја 1992. године

Први затвореници у овом логору су били 11 заробљених војника – резервиста из касарне бивше ЈНА у Зовику и касарне „Жуновица“ из сарајевске општине Хаџићи. Почев од 20. маја 1992. муслимански војници Армије БиХ су почели са привођењем Срба на такозвани „информативни разговор“, а послије су их одводили у Силос и више их нису пуштали. Почетком јуна 1992. године почело је масовно привођење Срба са подручја мјесних заједница Тарчин и Пазарићи у логор у Силосу.

Овај логор је непрекидно функционисао за све вријеме босанско-херцеговачког рата 1990-их и посљедњи затвореници су га напустили крајем јануара 1996. године, када су логораши ослобођени по Дејтонском споразуму. Кроз овај логор се процјењује да је прошло око 550 Срба, међу којима и 11 жена, од којих су две остале у логору до његовог затварања.

Први управник логора у силосу био је Бећир Хујић, а његов замјеник Халил Човић. Средином 1994. године Хујић је смјењен, а на његово мјесто је дошао Човић, изразити шовиниста, који је имао обичај да пред затвореницима иронично каже: „Само силос Србина спашава“. Остао је управник логора до затварања крајем јануара 1996. године.

Логор је био под непосредном командом 109. Брдске бригаде муслиманске Армије БиХ чији је командант био Незир Казић. Од 1995. године логор је био под командом 14. дивизије муслиманске Армије БиХ, на чијем челу се налазио Заим Имамовић, који је касније погинуо. Штабови ових муслиманских ратних јединица налазили су се у непосредној близини логора. Њихови команданти су често и лично долазили у логор и знали су шта се у њему догађа. Исто тако и сви високи муслимански функционери БиХ су знали шта се у логору Силос догађа, међу њима Алија Изетбеговић, Ејуп Ганић и др. Представници Међународног Црвеног Крста су такође у овај логор долазили.

УСЛОВИ У ЛОГОРУ

Овај логор у Тарчину је имао неколико ћелија које су имале површине око 50 м2, високе око 5 м. Зидови су били 50 цм ширине. Изнад тих ћелија стражари су шетали и контролисали у свакој ћелији шта се дешава.

У овим ћелијама скоро да није било освјетљења. Допирала је са једног малог прозора дневна свјетлост, који је био на висини 10 м. Затвореници су непрекидно били у ћелијама тј. нису извођени напоље. Тек новембра 1993. године је у присуству стражара неколицини завтореника дозвољена је шетња.

Од формирања овог логора, затвореници су добијали један оброк дневно. Тај оброк је био нека непозната течност без укуса. Прибор за јело затвореницима није пролазио прање. Хљеб који су добијали био је лошег квалитета, а око 500 гр хлеба је ишло на све затворенике у ћелији, њих десетак. Од 12. јула 1992. затвореници су добијали и други оброк, односно то је било једна чинија млијека (лоше растворено млијеко у праху) на 5 затвореника. Средином октобра 1992. уведен је и трећи оброк, односно затвореници су добијали неку разријеђену храну. Мада се често дешавало да затвореници по 2-3 дана не добију уопште храну. Повеће оброке су затвореници добијали када су долазиле стране ТВ екипе.

Касније, према свједочењима преживјелих логораша, овдје је забиљежено 167 начина мучења Срба, што логор Силос сврстава у један од најужаснијих логора на подручију бивше Југославије током њеног распада 1990-их.

СТРУКТУРА ЗАТВОРЕНИКА

Првобитни затвореници логора Силос у Тарчину су били резервисти, тј. војници ЈНА, њих 11. Након њих муслиманске власти БиХ су почели са затварањем српских пољопривредника и радника из околине Тарчина. Било је ту затвореника свих узраста од 13 до 85 година, највише српских цивила који нису ратовали нити су имали оружје, односно нису били чланови неких војних формација ЈНА или Војске Републике Српске. У овом логору је било затворено и 11 жена, које су биле смјештене у посебној ћелији.

У логору Силос средином 1992. године било је затворено 382 затвореника. У почетку нису били одвођени на присилни рад, него тек касније.

СКРИВАЊЕ ЛОГОРА

Муслиманске власти у БиХ су све логоре у којима су држани Срби 1992-1996, па и овај логор Силос, вјешто сакривали од Међународног Црвеног Крста и других међународних организација, које су долазиле за вријеме рата у Босну и Херцеговину.

С тим да чак ни када су логори за Србе откривани, међународни представници нису увек имали реакцију заштите србских заточеника.

ПРЕМЈЕШТАЊЕ ЗАТВОРЕНИКА

29. децембра 1992. године 137 затвореника из логора Силос је пребачено у логор Крупа, крај Зовика, а исто толико из логора Крупа је пребачено у логор Силос. Од 15. априла до 30. октобра 1993. године око 30 логораша из Силоса је одведено на присилан рад, копање ровова у мјесто Храсница крај Сарајева, гдје је била прва борбена линија. Исто тако су и 1995. одведени у Сарајево крај јеврејског гробља и на Ступ да копају ровове.

ИЗВРШИОЦИ ЗЛОЧИНА

Овјде су наведена имена само познатих имена муслиманских крвника, који су мучили и убијали Србе у логору Силос:

1. Алишпаго Зулфикар, звани „Зука“, муслимански командант, родом из Рашке,
2. Божић Милан, прије рата криминалистички техничар, из Вишеграда, стар 34-35 година, иследник. Испитивао Србе у логору Тарчин и при томе их пребијао,
3. Госто Салко, из Смуцке, прије рата полицијски инспектор у Хаџићима, иследник у логору у Тарчну који се истицао у пребијању затвореника,
4. Дуповац Енвер, прије рата начелник полиције у Хаџићима, рођен 1951. године у Дуповцима код Хаџића, главни инспектор у МУП БиХ, организовао масовну тучу логораша 4. јуна 1992. године и учествовао у оснивању логора и хапшењу Срба,
5. Имамовић Заим, командант 14. дивизије муслиманске Армије БиХ, под чијом непосредном командом је био логор Тарчин од 1995. године.
6. Јапалак, зв.“Хуске“, стражар,
7. Јапалах Изудин, звани „Лендара“, пре рата ученик војне школе,
8. Јасмина, муслиманка из Сарајева,
9. Јахић Адил из Лепенице, општина Кисељак, стар око 38-40 година, стражар, пре рата радио у ремонтном заводу у Хаџићима,
10. Казић Мухамед, из села Трзањ код Тарчина, стражар,
11. Казић Незир, пре рата грађевински техничар, командант 109. Брдске бригаде муслиманске Армије БиХ (раније 9. бригаде), под чијом је непосредном командом био логор Тарчин до 1995. године, за чију бригаду су затвореници из Тарчина изводили радове на првој борбеној линији, није дозвољавао посјете МЦК.
12. Каткић Мустафа, стражар, стар 25-30 година,
13. Калембер Нермин звани „Буба“, из села Корча, општина Хаџићи, стар око 25 година, стражар,
14. Каравелић Вахид, бригадни генерал, раније командант 1. сарајевског корпуса Армије БиХ, терао затворене Србе да граде хелиодром и зграду 14. дивизије муслиманске Армије БиХ.
15. Којак,
16. Карић Вехбија, начелник у ТО БиХ, бивши пуковник ЈНА, преко Јусуфа Празине доводио затворенике из Тарчина на принудне радове на Игману.
17. Каришик Исмет,
18. Лиховац Саид, из Пазарића, пре рата радио у полицији, стражар,
19. Марић Зехро, из села Будмолићи, општина Хаџићи, стар око 35 година, пре рата пилот хеликоптера у ЈНА, командант територијалне одбране у Хаџићима, иницијатор хапшења Срба и одвођења у логор Тарчин,
20. Мемишевић, стар 20-25 година, стражар,
21. Миралем звани „Минерални“, стражар, родом из Сарајева, ожењен, долазио у Тарчин и пребијао затворенике, касније погинуо,
22. Мујан Авдо, пре рата саобраћајни милиционер, рођен 1959. године, од оца Салка и мајке Севде, командир војне полиције у Пазарићу, учествовао у хапшењу Срба у Пазарићу и њиховом одвођењу у Тарчин,
23. Мухибић Шабан, стражар,
24. Нерадин Адем, стражар,
25. Опута Емир, звани „Емро“ из Смуцке, општина Хаџићи, рођен 1970. године, пре рата радио као физички радник у Блажују, учествовао у хапшењу Срба 1992. године и одвођењу у логор у Тарчину и њиховој тучи, касније стражар,
26. Опута Осман,
27. Пљевљак Фикрет,
28. Подбичанин Зејнил,
29. „Рамбо“, из Лепенице, стар 25-30 година, стражар,
30. Рамић Изет, звани „Изо“, из Тарчина, пре рата радио у ремонтном заводу у Хаџићима, стражар,
31. Рифко, из Биљежњева код Хаџића, пре рата био милиционер у Сарајеву,
32. Рифко, пре рата милиционер станице милиције на Ступу,
33. Тиро Шабан, звани „Тики“, из села Будмолићи, код Тарчина,
34. Тубог Мухамед, из села Раштелица, код Тарчина, стар 35-40 година, стражар,
35. Турчиновић Мухамед звани „Зека“, рођен 1953. године у Драговићима код Пазарића, од оца Мухамеда, пре рата начелник Друге управе Државне безбедности у МУП БиХ организовао са Дуповцем логор „Силос“ и хапсио Србе,
36. Туфо Рефик, звани „Рефо“, из села Дурановићи, општина Хаџићи, милиционер у пензији, стар око 50 година, прије рата командант резервног састава милиције у Тарчину, а од почетка рата командир милиције у Тарчину, руководио акцијом хапшења Срба из околине Хаџића и одвођења у логор у Тарчину,
37. Ферхатовић, из Тарчина, припадник војне полиције,
38. Фишо Суљо, из Трзања, општина Хаџићи, прије рата радио у погону Кока-Коле у Хаџићима, стражар,
39. Фишо Ибро звани „Џихо“ и „Џино“, из села Трзањ код Тарчина, стражар,
40. Фишо Незир, старешина војне полиције 109. бригаде муслиманске Армије БиХ,
41. Хајрули Хазир, из Тарчина, Албанац са Космета, који се пре рата доселио у Тарчин где је био запослен у приватној грађевинској фирми као физички радник код Јозе Завршника, стражар у логору,
42. Хебиб Сабрија, пензионисани радник СУП-а у Хаџићима,
43. Хорман Амира, медицинска сестра у логору, ускраћивала медицинску помоћ и лекове логорашима,
44. Хорман Харо, стражар,
45. Хоџић Неџад, припадник Зукине паравојне (добровољачке) јединице,
46. Чанатковић Рифет, из Хаџића, пре рата иследник у МУП-у Хаџићи,
47. Чичко Мухамед, из села Чичке код Тарчина, стражар,
48. Човић Менсур, прије рата службеник у војног одсека у Хаџићима, иследник у логору, учествовао у пребијању затворника,
49. Човић Менсур, прије рата иследник у МУП-у Хаџићи,
50. Шабић Мирсад, прије рата саобраћајни милиционер, рођен 1956. године у Драговићима од оца Алије и мајке Фате, командир станице полиције у Хаџићима, организовао акције хапшења Срба,
51. Шарић Заим, стражар,
52. Шарић Фарук, из села Љубовчићи, код Пазарића, од оца Смаја, пре рата радио у пилани у Хаџићима, стражар, истицао се у тучи затвореника и по оцени сведока 407/96 био је најсуровији стражар,
53. Шахић Хидајет, из села Корче код Тарчина, стражар,
54. Шемшић Нермин, правник из Хаџића, рођен 1955—1956. године, задужен за логор Тарчин у име команде ТО у Хаџићима, одговоран за мучења и изгладњавања у логору,
55. Шуњ Осман, из села Бињежево код Хаџића, припадник полиције,
56. браћа Гојак, из Рашке.

Овај логор за Србе је затворен тек 27. јануара 1996. године. Затворен је према Дејтонском споразуму и усљед притисака међународних фактора на муслиманске власти у БиХ.

Исти тај дан, само 51 годину раније затворен је нацистички концентрациони логор Аушвиц, у јужном дијелу Пољске, највећи концентрациони логор у Европи, а који је прогутао преко 6.000.000 жртава.

ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ И НЕ ПОНОВИ!