На хиљаде људи демонстрирало је улицама Краљевине Југославије и узвикивали пароле – “БОЉЕ РАТ НЕГО ПАКТ ! БОЉЕ ГРОБ НЕГО РОБ !“ . Клицало се и “ХОЋЕМО САВЕЗ СА РУСИЈОМ“ , “Совјетска Русија “ која је тад била у савезу са Хитлером (имала уговор о међусобном ненападању).

Логор Црвени крст

Послије априлске катастрофе и уласка њемачких окупатора у Ниш, 9. априла 1941. године, почела су хапшења талаца.

Априлски рат, извукао је Југославију из анонимности и на њу скренуо пажњу цјелокупне свјетске јавности.

Мало људи је говорило да је то изазивање тада најјаче војске свијета и да је пораз неминован. Упркос свим сазнањима о неспремности Хрвата и свих мањина да се боре, о застарјелости војне стратегије и технике, неоствареној мобилизацији, ипак вјеровало се у митску и ирационалну представу о српском војнику, непобједивом кад брани своју отаџбину.

Извршиоци пуча 27. марта 1941. године знали су врло добро да је сав народ био понесен осјећањима, дакле срцем, против потписивања пакта са Хитлером, па су свјесно искористили то народно расположење да би извршили један чин чије су посљедице биле недогледне за Краљевину Југославију, а нарочито за мученички српски народ.

Са ширењем устанка и јачањем отпора указала се потреба окупаторима, љемаца за стварањем једног затвора у коме би били сконцентрисани сви затвореници. Због тога је Гестапо формирао логор Црвени крст.

Логор се налазио на периферији града, у непосредној близини Фабрике дувана и Жељезничке станице Црвени крст (па је и сам логор незванично по њој назван Логор на Црвеном крсту). Главна логорска зграда са помоћним објектима подигнута је 1930.године и до рата је служила као војни магацин. Ту своју функцију задржала је до септембарских дана 1941.године када су је Њемци опљачкали и адаптирали за концентрациони логор. Логор се током рата стално пунио и празнио. Било је дана када је било преко 1 500 људи у њему.

Према непотпуним подацима, јер је окупатор уништио сав компромитујући материјал, кроз логор је током рата прошло преко 35 000 људи, од којих је око 13 000 стријељано на Бубњу крај Ниша.

Прва намјена логора је била да овдје буде истражни затвор за непријатеље режима: комунисте, припаднике ЈВуО и  таоце, Јевреје. 12.02.1942. године овде се десило велико бјекство, које је предводио Бранко Бјеговић, када је успјело да се извуче 100 затвореника. Као посљедица, Њемци су малтретирали и на крају убили 40 преосталих затвореника, а послије овог догађаја, логор “Црвени крст” постаје логор смрти.

Бранко Бјеговић

Бранко Бјеговић је рођен у Глини, у Хрватској, 5. априла 1920. године. Школовао се у Глини, Загребу и Бихаћу. У интернату културно-просвјетног друштва Срба из Босне у Бихаћу изабран је за предсједника литерарне секције „Скерлић“ пошто је претходно покупио низ награда за литерарно стваралштво. Играо је фудбал и трчао на дуге стазе.

Због политичког дјеловања суђено му је 1936. и 1938. године. Права је студирао у Загребу и радио као надничар у пореској управи.

Окупација Југославије, 1941. године, затекла га је у Новом Саду, одакле је прешао у Београд, па врло брзо у Краљевачки НОП одред. После успешних борби у Краљеву, на Копаонику и у Драгачеву, заробљен је у селу Руднице и одмах пребачен у логор „Црвени Крст“ у Нишу. Са истомишљеницима је организовао бјекство из логора, 12. фебруара 1942. године, при чему је спашено 105. живота логораша.

У логору је владао режим страве и ужаса. Физичко и психичко уништавање људи био је главни циљ чувара логора. Под ударцима кундака умирали су људи у дворишту логора. Чистачи су износили лешеве на оближње ђубриште. Кочијаши који су односили ђубре били су запањени, јер су на гомили ђубрета лежали мртви и побијени људи. Под њемачком командом наређено је да се потрпају у џакове и одвезу на гробље.

Неке логораше су стављали у самице у којима је под био покривен бодљикавом жицом. Логораши су ту могли само да стоје и никако нису могли да спавају. Недостатак сна их је врло често доводио до лудила.

Крајем 1941. Њемци су дошли на Бубањ. Са собом су довукли бодљикаву жицу и почели да праве ограду око Бубња крај Ниша. Поставили су страже и на свим прилазима биле су истакнуте табле на којима је писало да је сваки приступ Бубњу забрањен. Тако је отпочела историја Бубња од тренутка  када је био предодређен као простор за стријељања која су вршили Њемци.

Свако стријељање било је припремано. Под стражарском пратњом долазили су они који су копали раке. Било је рака дугих и по тридесетак метара, а широких и по шест метара.

У логору су вршене прозивке затвореника, који су послије тога враћани у собе, а знали су због чега су прозвани и да их очекује смрт на Бубњу. Овако саопштавање одлуке о стријељању на два-три дана раније представљало је само једну од њемачких тактика мучења. Затим би у двориште логора долазили камиони који су затворенике возили на Бубањ, да тамо буду ликвидирани. Послије стријељања закопавали су убијене, а земљу преливали раствореним кречом (ради хигијене).

Њемци су претпостављали да ће по завршетку рата наши људи прекопати бубањске раке, јер би то био једини начин да се преброје лешеви оних које су Њемци стрељали. Зато су Њемци предузели одређене мјере како би прекрили своје злочиначке трагове. Донијели су одлуку о паљењу остатака стријељаних на Бубњу. За ову врсту рада су у јулу 1944. ангажовали италијанске заробљенике. Тако су сакрили своја злочиначка дјела.

Најродољубивији чин храбрости и пркоса логораша према непријатељу исказан је на самом Бубњу за време једног од многобројних стрељања.

Непознати осуђеник је пред плотун стиснуо песницу, подигао је у небо и поздравио слободу која ће доћи. Тај детаљ је инспирисао вајара Ивана Саболића да изради споменик у виду три песнице, који се и данас може видети на спомен обиљежју Бубањ.

Данас на Бубњу доминирају три камене песнице које означавају дух тих преко 10.000 људи који су свирепо  убијени на овом мјесту. Песнице нам указују на незнане хероје који су уочи стријељања подигли руку бунта и пријетећи говорили о слободи која мора доћи.

У ОШ „Бубањски хероји“ из Ниша 2017. и 2018. год одржано је потресно предавање чика Владе Јовановића (предсједник Удружења заточеника и њихових потомак), јединог живог логораша из Јужне Србије који је преживио страхоте злогласног логора Матхаузен.

Предавање (несвакидашњи час историје) организовао је професор историје Ђорђе Бојанић, предавању су поред ученика 8. разреда присуствовали и представници УДРУЖЕЊА ЗАТОЧЕНИКА И ЊИХОВИХ ПОТОМАКА.

„Логор Црвени Крст је јединствен  по покушају масовног бекства 105 затвореника, 12. фебруара 1942.“, каже Јовановић, који је, две године касније, и сам доживео логорашку судбину, заробљен је био без икаквог разлога… те из Ниша био депортован на Бањицу па у злогласни Маутхаузен.

„Сјећам се како су ти мученици, промрзли, рањени, гладни и поцјепани, бјежали по селима, а једна мања група дошла је и у моје село, Кравље. Нажалост, много је голоруких остало на бодљикавој жици, а због 11 погинулих Њемаца за одмазду је стрељано 1.100 људи“, каже Влада Јовановић.

Чика Влада је био заробљен 1944.год у селу Кравље и одведен у логору ЦРВЕНИ КРСТ гдје је провео 22 дана, затим је депортован у логор на Бањици, гдје је био у заробљеништву  33 дана а одмах затим пребачен је у логор Матхаузен (Аустрија) и на крају у логор Гузен. У логорима је провео око 8 мјесеци. Био је близу гасне коморе… али је срећом преживио. Чика Влада не мрзи оне који су га мучили, али каже да их не разумије.

У Србију по ослобађању логора вратио се са 40 килограма, нису га могли препознати ни они који су га најбоље познавали.

Основач је Друштва преживјелих нишких логораша. Чика Влада данас има 94 године.

Извор: Српска историја